U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Ilić Zatezalo, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Vesković, advokat iz., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2134/2019 od 11.04.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 25.01.2023. godine, doneo je

  P R E S U D U     

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje i POTVRĐUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2134/2019 od 11.04.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 5716/18 od 14.11.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je utvrđeno da je ništav Ugovor o kupoprodaji zaključen dana 21.02.2012. godine između tužilje kao prodavca i tuženog kao kupca, koji je overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov.br. .../... . Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 397.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana ispunjenja uslova za izvršenje presude pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2134/2019 od 11.04.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen dana 21.02.2012. godine između nje kao prodavca i tuženog BB kao kupca, koji je overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu Ov.br. .../... . Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 255.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 51.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnoim postupku-ZPP(„Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pred drugostepenim sudom pred kojim je otvorena rasprava u smislu člana 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku, utvrđeno je da su parnične stranke dana 11.02.2012. godine zaključile ugovor o kupoprodaji nepokretnosti i isti overile dana 21.02.2012. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu Ov.br. .../... i to tužilja u svojstvu prodavca i tuženi u svojstvu kupca. Predmet kupoprodajnog ugovora je bilo vanknjižno vlasništvo ½ dela objekta postojećeg na katastarskoj parceli broj ... u ulici ... .../... u KO ..., kao i ... garaže uz pravo korišćenja iste katastarske parcele. Tužilja je svojinu na navedenim nepokretnostima stekla na osnovu ostavinskog rešenja od 02.02.2012. godine, iza smrti oca VV. Tužilja je prema ostavinskom rešenju na kući imala suvlasnički udeo, a njena maćeha GG potpisala je izjavu da se odriče prava preče kupovine. Navedenim ugovorom je dogovorena kupoprodajna cena od 17.500 evra u dinarskoj protivvrednosti, koji iznos je prodavcu do dana zaključenja ugovora isplaćen, uz dogovor da nepokretnost bude odmah predata kupcu. Predaja objekta je izostala, zbog čega je tuženi kao kupac inicirao parnični postupak za iseljenje tužilje, nakon čega je pokrenut predmetni postupak uz tvrdnju tužilje da se u konkretnom slučaju ne radi o kupoprodajnom ugovoru, već o ugovoru koji predstavlja garanciju za vraćanje duga. Tužilja je ostala pri navodima da je reč o pozajmici u periodu od oktobra 2011. godine do januara 2012. godine, a da je ugovor trebalo da bude garancija tuženom prema zelenašima, od kojih je tuženi za njene potrebe pozajmio novac, da će novac biti vraćen, dok je tuženi osporio ove navode tvrdeći da je reč o kupoprodaji, da je dogovorena kupoprodajna cena od 17.500 evra, da mu nepokretnost nije predata, jer od 1988. godine živi i radi u ..., zbog čega je tužilji dozvolio da kuću koristi još 6 meseci, s tim što je tužilja kasnije odbila da mu preda posed.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je ocenio da je sporni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti ništav, pa je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev. Po oceni drugostepenog suda, tužilja nije dokazala da se radi o fiktivnom pravnom poslu koji bi u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima vodio ništavosti kod utvrđenog da iznos od 17.500 evra predstavlja kupoprodajnu cenu i da je sačinjen ugovor o kupoprodaji uz poštovanje suvlasničkog udela maćehe tužilje koja se odrekla prava preče kupovine. Ocenjene su kao nelogične tvrdnje tužilje da je tuženi od zelenaša pozajmio novac kako bi rešio njene probleme i da ugovor ima karakter garancije zelenašima da će tuženi novac njima vratiti u dogovoreno vreme. S druge strane, stranke su sporazumno nakon overe spornog ugovora sprovele sve radnje vezane za prenos vlasništva, kao što je uplata naknade na ime prenosa apsolutnih prava, procena tržišne vrednosti nepokretnosti, a što sve upućuje na stvarnu volju ugovornih strana da zaključe ugovor o kupoprodaji, uz zaključak da sporni ugovor o kupoprodaji ispunjava sve elemente ove vrste pravnog posla iz člana 454. ZOO, te da osporeni ugovor nije ništav iz razloga predviđenih članom 103. stav 1. u vezi člana 66. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji overenog 21.02.2012. godine, a izjavljenom revizijom neosnovano se osporava pravno stanovište drugostepenog suda.

Naime, drugostepeni sud je utvrdio da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 21.02.2012. godine zaključen u cilju prometa predmetne nepokretnosti, da je dugovorena kupoprodajna cena od 17.500 evra, da je izvršena uplata naknade na ime prenosa apsolutnih prava i procena tržišne vrednosti navedene nepokretnosti, pa je pravilno drugostepeni sud zaključio da navedene činjenice upućuju na stvarnu volju ugovornih strana da zaključe ugovor o kupoprodaji koji pri tom ispunjava sve elemente ove vrste pravnog posla iz člana 454. ZOO.

U reviziji se ponavljaju ranije izneti navodi da nije reč o ugovoru o kupoprodaji, već o pozajmici. Ukazivanje da je tuženi i pozajmljivao tužilji novac, ne predstavlja razlog za ništavost ugovora o kupoprodaji. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je ocenom dokaza utvrdio stvarnu volju ugovornih strana da zaključe ugovor o kupoprodaji i ovakav zaključak nije doveden u sumnju revizijskim navodima.

Potvrđena je i odluka o troškovima postupka koja je doneta uz pravilnu primenu člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić