Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 219/19 od 03.12.2019. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke ukinuto je rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Požegi Iv 629/14 od 27.11.2014. godine u obavezujućem delu. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi- protivtužilac da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 5.909,19 evra, sa pripadajućom kamatom koju određuje Evropska centralna banka počev od 08.02.2012. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 3.464,94 evra, sa pripadajućom kamatom koju određuje Evropska centralna banka počev od 08.02.2012. godine do isplate, obračunatoj u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom petim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je menica serijski broj ... ništava i da su sve menične radnje „Alfa banke Srbija“ a.d. Beograd preduzete po ovoj menici bez pravnog dejstva, što bi tužilac-protivtuženi bio dužan da prizna i trpi. Stavom šestim izreke, usvojen je protivtužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je ništav član 10. Ugovora o odobravanju kredita za preduzetnike zaključen 26.06.2007. godine u ... između „Alfa banke Srbija“ a.d. Beograd i tuženog- protivtužioca, što je tužilac-protivtuženi dužan da prizna i trpi. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 199.449,24 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi-protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavovima trećem, petom i sedmom izreke, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Tužilac-protivtuženoi je podneo odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tuženog-potivtužioca je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP, zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog-protivtužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti se navodima revizije određeno ne ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, utvrđeno je da je 26.06.2007. godine pravni prethodnik tužioca-protivtuženog „Alfa banka Srbija“ a.d. Beograd, kao davalac kredita, sa samostalnom zanatskom radnjom „BB“..., čiji je osnivač i vlasnik bio tuženi-protivtužilac, kao korisnikom kredita, zaključio Ugovor o odobravanju kredita za preduzetnike u iznosu od 10.000 evra po kupovnom kursu banke za devize. Članom 2. ugovora ugovorena je kamatna stopa na dan zaključenja ugovora u iznosu od 12% godišnje. Članom 10. je ugovoreno da su visina kamatne stope, način obračuna i naplate i sve ostale odredbe po ovom ugovoru automatski promenljive, zavisno od akata poslovne politike banke i propisa koje je banka obavezana da primenjuje i da su ugovorne strane saglasne da u toku ovog ugovora banka ima pravo da na iznos iskorišćenog, a neotplaćenog kredita (stanje duga) i sva dospela potraživanja po ovom ugovoru vrši bez posebne saglasnosti druge strane, promenu stope ugovorene i zatezne kamate, kao i način obračuna, a u skladu sa zakonskim propisima ili promenama politike banke, da se obračun kamate vrši primenom komforne metode, da je obaveza korisnika kredita da iznos kredita vrati banci kroz 12 mesečnih anuiteta, da prvi anuitet iznosi 875,62 evra i dospeva na naplatu 26.07.2007. godine, a ostali anuiteti koji su jednaki kao i prvi prema planu otplate do 26. u narednom mesecu. Istog dana tuženi-protivtužilac je kao sredstvo obezbeđenja obaveza svoje preduzetničke radnje prema banci potpisao blanko menicu serijski broj ... „bez protesta“.

Dana 07.02.2012. godine tužilac-protivtuženi je popunio menicu na iznos od 9.374,13 evra, a 19.11.2014. godine na osnovu menice kao verodostojne isprave podneo je predlog za izvršenje protiv tuženog-protivtužioca radi naplate duga iz ugovora o kreditu.

Iz dopunskih nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke od 27.02.2017. i 01.11.2017. godine utvrđeno je da dug po osnovu ugovora o kreditu iznosi 9.374,13 evra, od čega glavni dug iznosi 6.228,32, a zatezna kamata 3.145,81 evra. Iznos zatezne kamate dobijen je primenom proporcionalnog odnosno prostog metoda po principu meseca od 30 dana, a godine od 365/366 dana. Obračun redovne kamate u knjigama tužioca je izršen i proknjižen u skladu sa ugovorom i planom otplate u skladu sa ugovorom o kreditu. Kada je u pitanju obračun kamate na dug u docnji tužilac je vršio obračun kamate po stopi od 16,09% na godišnjem nivou saglasno članu 10. Ugovora o kreditu i to na osnovu uvećanja ugovorene kamatne stope iz člana 3. od 14,09% uvećane za 2,0% shodno pregledu kamatnih stopa, kamatne marže i ostalih bitnih uslova za sprovođenje odluke o kamatnoj politici od 04.09.2006. godine, a, ukoliko se alternativno izvrši obračun zakonske zatezne kamate na iznos glavnice od 5.877,44 evra od 27.06.2008. godine do 08.02.2012. godine po stopi iz Ugovora od 16,9% godišnje, kada je obračun izvršen, dobija se iznos kamate od 3.423,57 evra, što znači da bi dug na dan 08.02.2012. godine iznosio 9.300,98 evra. Iz dopunskog nalaza i mišljenja veštaka od 11.08.2019. godine utvrđeno je i da visina duga bez uzimanja u obzir odredbe člana 10. Ugovora o kreditu, a prema planu otplate na dan 07.02.2012. godine iznosi 5.909,19 evra i to glavnica 5.867,07 evra, redovna kamata 38,66 evra i zatezna kamata 3,46 evra. Tuženi- protivtužilac nije prigovorio ovakvom načinu obračuna.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je najpre, primenom člana 460. stav 4. ZPP, ukinuo rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Požegi Iv 629/14 od 27.11.2014. godine u obavezujućem delu i odlučujući o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, pravilnom primenom materijalnog prava iz Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o menici, ocenio da je ništava odredba člana 10. Ugovora o odobravanju kredita kojom je predviđeno da se visina kamatne stope, kao i način obračunavanja i naplate kamate automatski usklađuje sa promenama akata poslovne politike banke, bez posebne saglasnosti druge strane. Ovo zbog toga što ugovaranje promenljive kamatne stope nejasnim i nepotpunim formulacijama u pogledu načina određivanja visine ugovorne kamate nije dopušteno, jer je protivno prinudnim propisima (članovima 46, 47. i 50 . Zakona o obligacionim odnosima), ali i načelima savesnosti i poštenja i ravnopravnosti ugovornih strana, a obavezu tuženog čini neodredivom. Na ovaj način stvorena je mogućnost neograničenog voluntarizma banke kao ekonomski jače strane da ugovorom po pristupu jednostrano menja visinu ugovorene obaveze, odnosno da jednostrano uvećava stopu ugovorene kamate.

Kako je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske utvrđeno da dug po osnovu ugovora o kreditu, bez uzimanja u obzir odredbe člana 10. ugovora o kreditu o promenljivoj kamatnoj stopi, koja je utvrđena ništavom, iznosi 5.909,19 evra, pravilno je drugostepeni sud obavezao tuženog-protivtužioca da tužiocu-protivtuženom isplati navedeni iznos sa pripadajućom kamatom.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je prilikom davanja nalaza odnosno obračuna visine preostalog duga imao u vidu celokupnu dokumentaciju u spisima relevantnu za pravilan obračun duga i izvršene uplate od strane tuženog, pa se, imajući u vidu da tuženi-protivtužilac nije osporio obračun duga iz nalaza i mišljenja veštaka odnosno da nije dostavio druge dokaze kojima bi osporio visinu tužbenog zahteva, navodima revizije pravilnost pobijane presude u pogledu visine obaveze tuženog-protivtužioca ne dovodi u sumnju.

Neosnovani su i ostali navodi revizije kojima se osporava pravilna primena materijalnog prava.

Prema odredbi člana 7. Ugovora o odobravanju kredita za preduzetnike, tuženi- protivtužilac se, kao osnivač i vlasnik SZR „BB“ ..., svojim potpisom ugovora i predajom menice, lično i bezuslovno obavezao da kao jemac svojom imovinom odgovara za obaveze dužnika iz ugovora o kreditu. Ovako definisana ugovorna obaveza ustanovljava pravni položaj tuženog-protivtužioca kao jemca platca u odnosu na obaveze koje proističu iz ugovora o kreditu, a sve shodno odredbi člana 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o menici propisano je da se menica plativa na određeni dan ili na određeno vreme posle dana izdavanja ili viđenja, mora podneti na isplatu bilo na sam dan plaćanja, bilo jednog od dva radna dana koji dolaze odmah za njim. Po članu 52. stav 1. tačka 3. i stav 2., sa protekom rokova za podnošenje na isplatu menice koja sadrži odredbu „bez troškova“ imalac menice gubi svoja prava protiv indosanta, trasanta i protiv ostalih obveznika, izuzev akceptanta. Odredbom člana 110. stav 1. Zakona o menici, propisano je da izdavalac sopstvene menice odgovara onako kako odgovara akceptant trasirane menice.

Iz sadržine navedenih odredaba Zakona o menici proizlazi da imalac menice (remitent) ima pravo da zahteva isplatu od akceptanta (to je lice koje je u menici označeno kao onaj koji treba da plati meničnu sumu – trasat, a koje je priznalo meničnu obavezu shodno članu 24. Zakona o menici). Međutim, kako izdavalac sopstvene menice odgovara kao akceptant trasirane menice, to isto pravilo važi i za izdavaoca sopstvene menice. Dakle za očuvanje prava iz menice, među kojima je i pravo na naplatu menične sume na osnovu sudske odluke, nije potrebno podizanje protesta u slučaju kada je dužnik (tuženi) akceptant ili izdavalac sopstvene menice. Razlike navedenih formi menica (trasirane i sopstvene menice) ogledaju se u sledećem: kod trasirane menice, izdavalac menice (trasant) daje nalog drugom licu (trasatu – po pravilu svom dužniku), da menicu plati trećem licu (remitentu – po pravilu poveriocu), dok se kod sopstvene menice obavezuje samo njen izdavalac (trasant) da će on menicu platiti označenom licu (remitentu), pa se u tom smislu takva menica ne prezentira na akcept, jer je izdavalac menice (trasant) istovremeno i trasat.

U konkretnom slučaju, menica koju je izdao tuženi-protivtužilac je blanko sopstvena menica, sa klauzulom „bez protesta“. Blanko menica je, suštinski, menični obrazac u koji je imalac menice ovlašćen da unese sve ostale bitne sastojke iz člana 107. Zakona o menici, kako bi menica ostvarila svoja dejstva. Kako se radi o sopstvenoj menici, to tuženi-protivtužilac kao njen izdavalac odgovara za obavezu kao akceptant, u smislu člana 110. Zakona o menici. Akceptant, prema odredbi člana 27. Zakona o menici, obavezu plaćanja menice preuzima od dana njene dospelosti. Pri tom, kako je menica snabdevena klauzulom „bez protesta“ to tuženi nema obavezu da protestiranjem utvrđuje činjenicu odbijanja isplate same menice. Svi menično – pravni zahtevi protiv akceptanta zastarevaju za tri godine počev od dana dostpelosti menice, shodno odredbi člana 78. stav 1. Zakona o menici. Kako je, kao datum dospelosti menice označen 07.02.2012. godine, a predlog za izvršenje podnet 18.11.2014. godine, to potraživanje tužioca-protivtuženog nije zastarelo ni po osnovu meničnog prava. Drugim rečima, sve i da se prihvati revizijski navod da tuženi-protivtužilac može odgovarati samo kao menični dužnik, to ne bi imalo bilo kakvog uticaja na njegovu obavezu da tužiocu- protivtuženom isplati traženi iznos, jer se na njega ne primenjuju rokovi iz člana 37. Zakona o menici

Pravilna je i ocena drugostepenog suda da je neosnovan protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti menice u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa čl. 107. i 108. Zakona o menici. Menica je sačinjena na propisanom obrascu koji izdaje Narodna banka Srbije i sadrži sve bitne menične elemente propisane Zakonom o menici, uključujući i određenu svotu novca koju treba platiti i rok dospeća.

Suprotno navodima revizije, u menicu nije unet neistinit sadržaj, jer je upisan novčani iznos koji kao dug po osnovu kredita proizlazi iz dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke. Ovo tim pre što je veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđeno da je menica popunjena saglasno Ugovoru o kreditu i planu otplate.

Tačnost upisane menične svote utiče samo na visinu maksimalne menične obaveze preko koje menični dužnik ne može da odgovara, a meničnim prigovorom izjavljenim u smislu člana 16. Zakona o menici, dužnik može da dokaže da je obaveza niža od upisane, što je tokom postupka tuženi-protivtužilac i učinio, na taj način što je sa uspehom osporio pravno dejstvo odredbe ugovora o kreditu kojom je predviđena promenljiva kamatna stopa, nakon čega je veštačenjem utvrđen stvarni iznos duga tuženog prema tužiocu po osnovu ugovora o kreditu. Činjenica da je kao posledica utvrđenja ništavosti odredbe ugovora o promenljivoj kamatnoj stopi pobijanom presudom tuženi obavezan na isplatu manjeg iznosa od onog na koji menica glasi, nije razlog za utvrđenje ništavosti menice. Iz navedenih razoga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu-protivtuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić