Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3375/19 od 17.12.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca Republike Srbije - Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine i potvrđena je delimična presuda Višeg suda u Požarevcu P 55/16 od 21.05.2019. godine u stavu prvom izreke, a uvažena je žalba tuženog i ukinuta međupresuda Višeg suda u Požarevcu P 55/16 od 21.05.2019. godine u stavu prvom izreke i u ovom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne promene odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju kojim je predložio da se revizija odbije kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. i ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/2011...18/2020), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom označena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije predviđena kao razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP. Stavom 2. istog člana propisano je da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane presude nižestepenih sudova tuženi je osnovan kao društveno preduzeće u 1997.godini, a zemljište parcela navedenih u izreci delimične presude dato mu je kroz osnivački ulog od strane osnivača DP „Poljoprivreda“, koji je imao pravo korišćenja, osnovom statusnih promena i deobe nekadašnjeg zajedničkog društvenog preduzeća u čijem je sastavu bio OOUR „Hrastovača“ sa OOUR „Dunav“ Kostolac, izvršene po deobnom bilansu 1980. godine, i Samoupravnog sporazuma o raspoređivanju sredstava, prava i obaveza iz 1980.godine, sa izmenama i dopunama iz decembra 1992.godine, sklopljenih sa više učesnika, među kojima je i JP „Srbijašume“ i sa njim zaključenim sudskim poravnanjem 30.12.1990.godine kojim je potvrđeno da će se tuženi i ovo javno preduzeće pridržavati prethodno zaključenih sporazuma. Posle deobnog bilansa iz 1980.godine i na osnovu odluke „ Šumskog gazdinstva Dunav“ Kostolac, prethodnik tuženog je raskrčio deo zemljišta koje je bilo pod šumama i šikarama i močvarno zemljište i faktički pretvorio u obradivo poljoprivredno zemljište, tako ga je i koristio, a od osnivanja nastavio da koristi tuženi. Kod tuženog je izvršena svojinska transformacija. Tuženi je vodio parnicu protiv Republike Srbije pred Trgovinskim sudom u kojoj je odbijen sa tužbenim zahtevom za utvrđenje da je stekao pravo korišćenja nepokretnosti, te i parnicu protiv Republike Srbije i JP „Srbijašume“ u kojoj je pravnosnažno odbijen sa tužbenim zahtevom za utvrđenje da je vlasnik nepokretnosti upisanih u LN ... KO ... – ..., te sa revizijom odbijen, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 758/2012 od 20.03.2013. godine.

Utvrđene su činjenice o parnici potom vođenoj protiv tuženog radi predaje poseda, po tužbi od strane Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede 03.07.2013. godine, u koju je pristupio kao novi tužilac JP „Srbijašume“, upisani korisnik parcela, i okončanoj pravnosnažnom presudom Višeg suda u Požarevcu P 39/15 od 26.11.2015. godine kojom je obavezan tuženi „Hrastovača“ doo iz Požarevca da tužiocima preda u državinu nepokretnosti kp.br. ..., ..., ..., ..., ..., ..., ... i ... upisane u LN ... KO ... – ..., i kp.br. ... upisanu u LN ... KO ... – ... .

U daljem, po tužbi JP „Srbijašume“ od 31.03.2016. godine vođena je parnica protiv tuženog radi isplate naknade za korišćenje zemljišta u državnoj svojini kp.br. ..., ..., ..., ..., ... i ..., okončana pravnosnažnim odbijanjem zahteva za isplatu naknade tražene do 01.07.2013. godine (presuda Privrednog apelacionog suda Pž 1502/17 od 15.03.2007. godine kojom je u tom delu potvrđena presuda Privrednog suda u Požarevcu P 152/16 od 16.01.2017. godine) i pravnosnažno usvojenim zahtevom da tuženi isplati naknadu za korišćenje ovih parcela bez pravnog osnova za period od 01.11.2013. godine do 17.11.2016. godine u iznosu od 37.088,34 eura sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti (presuda Privrednog suda u Požarevcu P 163/17 od 26.05.2017. godine potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž 4159/17 od 14.01.2019. godine). U tom postupku sud je na predlog tuženog obavestio Državno pravobranilaštvo Odeljenje u Požarevcu, pozivom na član 221. stav 3. ZPP, ali Republika Srbija nije uzela učešće u toj parnici.

Republika Srbija je tužbom podnetom 15.11.2016. godine pokrenula ovu parnicu protiv istog tuženog, sa traženjem isplate zbog korišćenja parcela u državnoj svojini bez pravnog osnova, pored ostalog, i za parcele obuhvaćene u parnici po tužbi JP „Srbijašume“ u kojoj je zahtev odbijen za period do 01.07.2013. godine koji prethodi podnošenju tužbe za predaju poseda, a naknada dosuđena za ekonomske 2013/2014, 2014/2015 i 2015/2016. godine. Okolnost da je Republika Srbija bila obaveštena da se vodi parnica po zahtevu JP „Srbijašume“ protiv tuženog, cenjena je kao da nije prihvatila mešanje, sa dejstvom po članu 221. stav 3. ZPP u vezi člana 360. stav 2. ZPP. U postupku je utvrđeno da je tuženi isplatio naknadu poveriocu JP „Srbijašume“, po pravnosnažnoj presudi kojom je visina naknade određena prema katastarskim podacima o površini parcela i upisanoj nameni zemljišta. Za predmetne parcele navedene u delimičnoj presudi, za koje i tužilac traži naknadu, utvrđeno je da su upisane u LN ... KO ... – ..., šumsko zemljište u državnoj svojini, pravo korišćenja JP „Srbijašume“: kp.br. ..., ..., ..., ..., ..., zatim kp. ... u LN ... upisane površine 197ha 58a 25m2 u državnoj svojini sa pravom korišćenja „Elektroprivreda Srbije“ JP Beograd, Ogranak „TE-KO Kostolac“ iz Kostolca, a za kp.br. ... upisanu u LN br. ... KO ... je utvrđeno da je tuženi upisan kao vlasnik objekata i korisnik parcele koja njemu pripada i nije bila obuhvaćena presudom o predaji poseda.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da nije osnovano traženje Republike Srbije da se tuženi obaveže na plaćanje naknade za korišćenje predmetnih parcela u ekonomskim godinama navedenim u delimičnoj presudi i zahtev su odbili kao neosnovan. Razlozi stoje do sadržine presuđenja u parnici vođenoj po zahtevu JP„Srbijašume“ koja je rezultirala osudom tuženog na plaćanje naknade upisanom imaocu prava korišćenja za period u kom je tuženi bio nesavesni držalac navedenih parcela, dok je za kp.br. ... utvrđeno da je tuženi imalac stvarnih prava i ocenjeno da okolnost da su tužilac Republika Srbija i JP „Srbijašume“ vezano za upis stvarnih prava tuženog na kp.br. ... KO ..., pokrenuli upravni spor, ne utiče na drugačiji zaključak.

Prema razlozima pobijane presude, Republika Srbija kao titular prava svojine i JP „Srbijašume“ kao upisani korisnik parcela u državnoj svojini, imaju svojstvo solidarnih poverilaca u odnosu na korisnika koji zemljište koristi bez pravnog osnova. Isplatom naknade poveriocu JP „Srbijašume“, obaveza je prestala i prema tužiocu u smislu člana 426. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema utvrđenim činjenicama, ne postoji osnov zahteva Republike Srbije da od istog tuženog potražuje naknadu, već raspravljenu po zahtevu JP „Srbijašume“ kom je Republika Srbija prenela pravo korišćenja i o kojoj je odlučeno zaključno sa ekonomskom 2015/ 2016. godinom, odnosno da tuženi iznova bude obavezan da naknadu isplati Republici Srbiji. Sa iznetih razloga, zahtev za isplatu naknade istaknut od strane Republike Srbije - Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za parcele navedene u izreci delimične presude, ocenjen je neosnovanim.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Revizijom se ističe da je pogrešno primenjeno materijalno pravo jer je trebalo primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima koja se tiču sticanja bez osnova i tužiocu dosuditi naknadu za utužene proizvodne godine u kojima je tuženi bespravno koristio zemljište u državnoj svojini.

U skladu sa pravilima pravnog instituta sticanja bez osnova, uređenog odredbama članova 210. do 219. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi je po zahtevu JP „Srbijašume“ obavezan da isplati naknadu za period osnovanog traženja ovom upisanom imaocu prava korišćenja na parcelama koje se i dalje vode kao šumsko zemljište. Tuženi je ispunio obavezu utvrđenu na osnovu raspravljenog odnosa po pitanju visine naknade i perioda za koji duguje naknadu u prethodno okončanoj parnici vođenoj po zahtevu JP „Srbijašume“. U prisustvu tih činjenica, ne može se iznova aktuelizovati pitanje visine naknade za iste nepokretnosti po zahtevu drugog solidarnog poverioca Republike Srbije - Ministastvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kao ni za kp.br. ... iz razloga iznetih u pobijanoj presudi. Revizijski navodi o tome koliko iznosi obradiva površina unutar ukupne veće površine parcela pod pravom korišćenja JP „Srbijašume“, ne vode drugačijem zaključku. Ocena o neosnovanosti zahteva Republike Srbije za isplatu naknade za korišćenje parcela u državnoj svojini navedenih u stavu prvom izreke delimične presude u nabrojanim ekonomskim godinama počev od 2006/2007 do 2010/2011 i za 2013/2014 (sa izuzetkom 2012/2013. godina), bazirana je na činjenicama da je pitanje naknade raspravljeno do 17.11.2016.godine po zahtevu drugog solidarnog poverioca JP „Srbijašume“, kojem su nepokretnosti date na upravljanje i korišćenje.

U reviziji se iznose navodi koji su već predstavljali predmet ocene prvostepenog i drugostepenog suda, zasnovane na utvrđenom činjeničnom stanju koje se u postupku po reviziji ne može pobijati (član 407. stav 2. ZPP).

Pobijana presuda drugostepenog suda zasnovana je na odgovarajućim pravnim razlozima, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao potpune i pravilne.

Zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, su odbijeni kao neosnovani, s obzirom da tužilac sa revizijom nije uspeo u ovom postupku, a dati odgovor na reviziju nije bio nužan.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. i člana 165. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić