U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propusta iz člana 374 stav 2 tačka 6., 8., 10. i 11. ZPP, niti je došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Okružnog suda u Beogradu Posebno odeljenje Kp 14/06 (Kpo1 broj 66/10) od 11.11.2009. godine tužilac je oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. i 4. KZ u saizvršilaštvu, odbijena je optužba da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. u vezi stava 1. KZ i odlučeno da troškovi krivičnog postupka koji se odnose na oslobađajući i odbijajući deo presude padaju na teret budžetskih sredstava primenom člana 197. ZKP. Navedena presuda, u odnosu na ovde tužioca, je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu KžPo1 21/10 od 18.11.2011. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 05.06.2012. godine. Presudu Apelacionog suda u Beogradu KžPo1 21/10 od 18.11.2011. godine tužilac je primio 07.06.2012. godine, a njegov tadašnji branilac u tom krivičnom postupku 05.07.2012. godine. Podneskom od 06.02.2013. godine tužilac se preko punomoćnika iz reda advokata obratio Višem sudu u Beogradu - Posebnom odeljenju sa zahtevom za naknadu nužnih troškova krivičnog postupka. Rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kpo1 broj 66/10 od 08.04.2013. godine navedeni zahtev tužioca je odbačen kao neblagovremen, imajući u vidu da je članom 262. ZKP propisano da se podaci o visini troškova i zahtev za njihovu naknadu mogu podneti najkasnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja iz stava 1. tog člana. Rešenjem istog suda Kpo1 66/10-Kvpo1 broj 393/13 od 23.05.2013. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđeno rešenje od 08.04.2013. godine, sa obrazloženjem da je presuda Okružnog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kp 14/06 (Kpo1 broj 66/10) od 11.11.2009. godine postala pravnosnažna donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kžpo1 broj 21/10 od 18.11.2011. godine i da je tužilac preko svog branioca zahtev za naknadu troškova podneo 06.02.2013. godine, nakon isteka jednogodišnjeg roka od pravnosnažnosti presude. Podneskom od 03.02.2016. godine tužilac se obratio Državnom pravobranilaštvu radi mirnog rešenja spora, ali na naveden predlog nije odgovoreno. Veštačenjem je utvrđeno da visina neisplaćene naknade troškova krivičnog postupka po osnovu angažovanja branioca iznosi 5.602.500,00 dinara sa kamatom po proporcionalnoj metodi počevši od 06.02.2013. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odlučili odbijanjem tužbenog zahteva, uz osnovan zaključak da u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima, pa time ni obaveze tužene na naknadu štete tužiocu po tom osnovu, jer je tužilac zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka podneo nakon isteka prekluzivnog roka od jedne godine iz člana 262 u vezi člana 265. stav 6. ZKP, usled čega je izgubio pravo da zahteva naknadu tih troškova.

Revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, Zakonik o krivičnom postupku - ZKP ("Sl. glasniku RS", br. 72/2011) koji se primenjuje u konkretnom slučaju, u odeljku kojim reguliše troškove krivičnog postupka, članom 262. između ostalog propisuje da će se u svakoj presudi ili rešenju koje odgovara presudi odlučiti ko snosi troškove postupka i koliko oni iznose, da ako nedostaju podaci o visini troškova, posebno rešenje o visini troškova doneće predsednik veća ili sudija pojedinac kada se ti podaci pribave, ali i da se podaci o visini troškova i zahtev za njihovu naknadu mogu podneti najkasnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja iz stava 1. ovog člana. Naknada troškova iz budžetskih sredstava regulisana je članom 265 istog Zakonika koji propisuje da kad se obustavi krivični postupak ili se optužba odbije ili se okrivljeni oslobodi od optužbe, izreći će se u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tač. 1) do 6) ovog zakonika, nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca i punomoćnika (član 103. stav 3.), kao i nagrada veštaka i stručnog savetnika, padaju na teret budžetskih sredstava suda ( stav prvi), dok ako zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade iz stava 1. tog člana ne bude usvojen ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanja ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije (stav šesti).

U smislu citiranih zakonskih odredaba ZKP sledi da je rok iz člana 262. ZKP objektivan rok čiji se početak i tok vezuje za pravnosnažnost odluke iz člana 265. stav 1. ZKP, kao i da je reč o roku koji ima karakter materijalnog prekluzivnog roka, jer se njegovim propuštanjem gubi pravo koje je trebalo da bude predmet zaštite ( s tim da zbog prekluzivnog karaktera ovog roka nema njegovog prekida ni zastoja). To znači da protekom tog roka prestaje pravo ovlašćenog lica na naknadu troškova krivičnog postupka, pa se zaštita prava iz člana 262. ZKP može ostavriti samo ako zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka bude podnet u toku trajanja roka od godinu dana od pravnosnažnost odluke iz člana 265. stav 1. ZKP.

Imajući u vidu izneto, po oceni Vrhovnog suda u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada kao štetne radnje u smislu člana 172. stav 1. ZOO u vezi člana 262 u vezi člana 265. stav 6. ZKP, s obzirom da je tužilac izgubio pravo da zahteva naknadu troškova krivičnog postupka jer je zahtev za njihovu naknadu podneo po proteku prekluzivnog roka od jedne godine. Ovo s toga jer je, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi, prvostepena oslobađajuća i odbijajuća krivična presuda prema tužiocu kao optuženom postala pravnosnažana 18.11.2011. godine (danom donošenja drugostepene krivične presude), od kada je počeo da teče prekluzivni rok za tužioca iz člana 262. ZKP, koji je istekao 18.11.2012. godine, a da je tužilac zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka podneo tek 06.02.2013. godine.

S tim u vezi, kod utvrđenja da je navedena drugostepena krivična presuda dostavljena tužiocu 07.06.2012. godine, a njegovom braniocu 05.07.2012. godine i da je rok za podnošenje zahteva za naknadu troškova krivičnog postupka prema tužiocu istekao 18.11.2012. godine, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilac od momenta saznanja za pravnosnažnost imao mogućnosti da blagovremeno podnese zahtev i da to ipak nije učinio (čime je sam skrivio nastupanje prekluzije). Kod takvog stanja sledi da je šteta za tužioca je nastala kao isključiva posledica njegovog pasivnog držanja, pa su bez uticaja navodi revizije da je momenat dostvljanja drugostepene presude krivičnog suda pogodovao i doprineo uskraćivanju vršenja prava tužioca iz člana 262. ZKP u roku od godinu dana, kao i da je time na štetu tužioca kao stranke nezakonito suspendovana primena odredaba ZKP o dostavljanju, zbog čega je tužilac prekludiran u vršenju prava iz člana 262. ZKP.

Kako, s obzirom na navedeno, u radnjama tužene nema nezakonitog i nepravilnog postupanja u smislu člana 172. ZOO, niti uzročne veza između postupanja tužene i štete tužioca koju u ovom postupku potražuje, pa time ni odgovornosti države u ovoj pravnoj stvari, nižestepeni presudama je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan pravilnom primenom materijalnog prava.

Neosnovano je i ukazivanja revizije na pogrešno primenjen član 60. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u odnosu na pravno dejstvo odluke Ustavnog suda Iuz 134/2019 od 04.02.2021. godine, kojom je oglašen neustavnom član 262. stav 2. ZKP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) u delu koji glasi: „Podaci o visini troškova i zahteva za njihovu naknadu mogu se podneti najkasnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja iz stava 1. ovog člana.“. Ovo stoga jer je navedena zakonska odredba, saglasno stanovištu drugostepenog suda, prestala da važi počev od 24.03.2021. godine (od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda Iuz 134/2019 od 04.02.2021. godine u "Sl. glasniku RS" broj 27) na osnovu člana 7 stav 1 i 49. tada važećeg Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS", br. 109/2007 i 99/2011 ) i člana 168 Ustava RS, dok je u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, primena navedene odredbe zakona, u pogledu ocene blagovremenosti podnetog zahteva tužioca za naknadu troškova krivičnog postupka u okviru propisanog prekluzivnog roka, vezana za period 2013. godine, kada je bila na snazi (o čemu je tada pravnosnažno i rešeno).

Ostalim navodima revizije se kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti, pa su isti ocenjeni kao neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Mirosavljević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković