U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Stefan Mladenović, advokat iz ... protiv tužene Republike Srbije, Privredni sud u Leskovcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž rr 17/18 od 23.10.2018. godine, u sednici održanoj 30.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž rr 17/18 od 23.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P rr 257/18 od 27.03.2018. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tužena obaveže da joj, na ime naknade imovinske štete, isplati iznos od 697.753,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, po zaključku o listi potraživanja od 30.04.2010. godine, u postupku stečaja pred Privrednim sudom u Leskovcu St 21/2010. U drugom stavu izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 13.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž rr 17/18 od 23.10.2018. godine, usvojena je žalba tužilje, ukinuta prvostepena presuda i presuđeno tako što je obavezana tužena da tužilji, na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati nenaplaćeno potraživanje u postupku stečaja pred Privrednim sudom u Leskovcu St 21/20 u iznosu od 363.770,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 23.10.2018. godine do isplate. Tužena je obavezana tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 72.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, a odbijen je zahtev za kamatu na troškove postupka od presuđenja do izvršnosti presude.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene neosnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena u DP „Elan“ iz Leskovca, nad kojim je otvoren stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 21/10 od 17.09.2009. godine. Tužilja je u ovom postupku prijavila svoje potraživanje prema stečajnom dužniku na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Lebanu P1 14/03 od 24.02.2003. godine i potraživanje je priznato zaključkom o listi potraživanja Privrednog suda u Leskovcu St 21/10 od 30.04.2010. godine. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 st 2604/16 od 19.12.2016. godine, utvrđeno je da je tužilji kao predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St 21/10. U postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, pored ostalog je navedeno da nije jasno zbog čega nisu na vreme preduzete konkretne radnje radi pristupanja prodaji i unovčenja preostale imovine stečajnog dužnika; zašto prodaja dela imovine nije ni započeta; zašto nisu okončane aktivnosti za pribavljanje građevinske i upotrebne dozvole za pojedine objekte stečajnog dužnika, kao ni rešenja o neslaganju podataka o nepokretnostima stečajnog dužnika evidentiranih kod nadležne katastarske službe sa stanjem objekata na terenu i zašto nije izrađen nacrt za delimičnu deobu sredstava dobijenih prodajom održanom 29.06.2015. godine. Inače je tužilji u postupku za zaštitu suđenja u razumnom roku priznata naknada u iznosu od 500 evra kao novčano obeštećenje za imovinsku štetu.

Takođe je utvrđeno da je već u toku stečajnog postupka izvršena prodaja dela imovine stečajnog dužnika na javnom nadmetanju održanom 29.06.2015. godine za iznos od 47.299.542,50 dinara, da je tužilji kao poveriocu priznato potraživanje u iznosu od 38.902,099 dinara u drugom isplatnom redu i 697.753,00 dinara u četvrtom isplatnom redu, kao i uslovno priznata kamata na glavni dug u iznosu od 8.259,42 dinara, te da je izvršen preračun kamate koji iznosi 4.121,92 dinara u drugom isplatnom redu i 275.055,92 dinara u četvrtom isplatnom redu. Prema rešenju o glavnoj deobi St 21/2010 od 13.03.2017. godine, tužilji je, kao stečajnom poveriocu, isplaćeno celokupno priznato potraživanje u drugom isplatnom redu u iznosu od 38.691,92 dinara i 2,085% odnosno 7.749,62 dinara u četvrtom isplatnom redu. Utvrđeno je i da je preostali iznos za isplatu tužilji iznosi 363.770,46 dinara. Preostala imovina stečajnog dužnika nije oglašavana u dosadašnjem toku stečaja zato što za deo imovine stečajni upravnik nema potvrdu od Agencije za restituciju o evidentiranim zahtevima za vraćanje imovine u skladu sa Zakonom o vraćanju oduzete imovime i obeštećenju, kao i zato što za veliki broj objekata na postoji građevinska i upotrebna dozvola.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilna je odluka drugostepenog suda.

Odlučujući o zahtevu tužilje za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 21/2010, u kojem je tužilji utvrđeno, ali nije isplaćeno potraživanje iz radnog odnosa u ukupnom iznosu od 363.770,46 dinara, drugostepeni sud je primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da je tužbeni zahtev osnovan. Prema datim razlozima tužilja je dokazala postojanje uzročno-posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog potraživanja iz radnog odnosa) i neadekvatnog postupanja suda u stečajnom postupku u cilju namirenja tužiljinog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno odgovorna tužena.

Prema odredbama materijalnog prava sadržanih u čl. 32. stav 1, 35. stav 2. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni list SCG" - Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005,"Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 12/2010, 10/2015), člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i čl. 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ("Službeni glasnik RS", br. 40/2015) tužena Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, nesporno je da tužilja ima pravnosnažnu presudu za svoje neizmireno potraživanje po osnovu zarada u postupku okončanom pre otvaranja stečaja nad poslodavcem, odnosno stečajnim dužnikom, i da joj je u stečaju utvrđeno potraživanje, koje joj nije isplaćeno.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su isti neosnovani. Naime, drugostepeni sud je za svoju odluku dao jasne i potpune razloge koje ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, pa suprotni revizijski navodi ne mogu uticati na donošenje drugačije odluke.

Na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić