Apelacioni sud u Novom Sadu je, odlučujući o žalbi tužene, presudom Gž 714/23 od 16.03.2023. godine, žalbu usvojio, preinačio presudu Osnovnog suda u Šapcu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje da joj tužena po osnovima navedenim u izreci prvostepene presude isplati iznos od 1.250.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.11.2022. godine kao dana presuđenja do isplate, te zahtev da se tužena obaveže da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 258.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate i obavezao tužilju da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 56.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude tužilja je izjavila dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/23) i odlučio da je revizija tužilje osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te bez bitne povrede odredaba parničnog postupka na koju u reviziji ukazuje tužilja, jer protivno navodima revizije drugostepeni sud nije utvrdio drugačije činjenično stanje, već je na osnovu činjeničnog stanja koga je utvrdio prvostepeni sud doneo drugačiju odluku primenom materijalnog prava, za koju revizisjki sud ocenjuje da je pogrešna.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ...1983. godine u Opštoj bolnici u Šapcu rodila zdravo muško dete, teško 2 kilograma i 700 grama, dugačko 51 cm, koje je dobilo ocenu 9. Istog dana je tužiljina beba poslata u Zavod za prevremeno rođenu decu u Beograd, a da pre toga niko od zaposlenih u Opštoj bolnici u Šapcu o tome nije obavestio tužilju, pa je tek na njeno insistiranje lekar pedijatar rekao da postoje problemi sa disajnim organima bebe, da bolnica nema odgovarajuće aparate i da zato moraju da pošalju bebu u Beograd, ali da joj život nije ugrožen. Suprug tužilje je otišao do Zavoda za prevremeno rođenu decu da se interesuje za bebu, gde su mu rekli da je dete umrlo, dok su tužilji u isto vreme u Opštoj bolnici u Šapcu rekli da je sa bebom sve u redu. Tužilja je otpuštena iz Opšte bolnice Šabac ...1983. godine, a tek na njeno insistiranje je naknadno dobila otpusnu listu, 2016. godine, u kojoj nije bilo navedeno da je dete umrlo. Nakon što je obavešten da je dete umrlo, tužiljin suprug je insistirao da im daju posmrtne ostatke deteta da ih sahrane, ali su mu rekli da bolnica po službenoj dužnosti vrši sahranjivanje. Nikada, i posle više zahteva, tužilja nije dobila dokumentaciju o bebi, a izvod iz matične knjige umrlih je dobila tek 2016. godine. U javnokomunalnom preduzeću u Beogradu dobila je informaciju da njeno dete rođeno ...1983. godine, umrlo ...1983. godine, nije sahranjeno na grobljima Beograda. Na pismeni zahtev od Zavoda za prevremeno rođenu decu dobila je otpusnu listu za bebu i sprovodnicu leša, gde je stajao pečat prijemne ambulante, potvrdu o smrti na kojoj je stajao pečat prijemne ambulante, a na potvrdi o smrti i istoriji bolesti nije bilo navedeno da je rađena obdukcija bebe. Tužilja se više puta bezuspešno obraćala državnim organima, ali nije dobila nikakvo obaveštenje o sudbini deteta.

Na osnovu tako utvrđenih činjenica je prvostepeni sud našao da je tužbeni zahtev osnovan pozivajući se na odredbu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije, člana 22. stav 1. Ustava, člana 200., člana 172. stav 1. u vezi sa članom 154. stav 1, člana 158., te člana 206. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je ocenio da prema utvrđenom činjeničnom stanju nema osnova da tužena odgovara za štetu nastalu usled nepravilnog ili nezakonitog rada Opšte bolnice u Šapcu i Zavoda za prevremeno rođenu decu Beograd. Stoga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 8. stav 1. Evrpske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, tako što svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

Prema odredbama Ustava Republike Srbije, člana 18. stav 2., Ustavom se jemči i kao takva neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima Međunarodnog prava, potvrđenim Međunarodnim ugovorima i Zakonom. Zakonom o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list Srbije i Crne Gore“, Međunarodni ugovgori broj 9/03, 5/05, 7/05 i „Službeni glasnik RS“ Međunarodni ugovori broj 12/2010) ratifikovana je navedena konvencija, te prema odredbi člana 145. stav 2. Ustava Republike Srbije sudska odluka može biti neposredno zasnovana i na toj konvenciji.

Prema konkretno utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja se obraćala bolnicama i nadležnim organima tužene, pa i krivičnom prijavom, kako bi razjasnila okolnosti vezane za smrt njenog prvorođenog deteta, što joj nije omogućeno, kao ni da dete posle smrti vidi, niti sahrani. Utvrđeno je da dete nije sahranjeno, niti je evidentirana njegova sahrana na bilo kom od beogradskih grobalja. Prema dokumentaciji koju je tužilja dobila, nema podataka da je rađena obdukcija bebe. Sve to tokom 37 godina kod tužilje održava sumnju da je njeno dete i dalje živo.

Prema iznetom, a kako Republika Srbija ima obavezu da omogući ostvarivanje ljudskih prava garantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, proizlazi da stoji osnov za odgovornost tužene što na potrebe tužilje za zaštitom ljudskih prava nije adekvatno odgovorila, jer nije obezbedila da tužilja bude informisana o sudbini svog deteta, da se uveri u uzroke smrti, ako je dete preminulo, da obezbedi da dete bude sahranjeno i da o tome svemu postoje nesumnjivi podaci. Kako Republika Srbija nije obezbedila ostvarivanje zagarantovanih Ustavom i ratifikovanom Evropskom konvencijom ljudskih prava tužilji, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilja ima pravo na naknadu nematerijalne štete na osnovu odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, u iznosu koji je taj sud pravilno odmerio i priznao tužilji.

Prema iznetom je odlučeno kao u izreci na osnovu odredaba člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima drugostepenog i revizijskog postupka doneta je primenom odredaba člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Troškovi revizijskog postupka odmereni su prema određenom zahtevu tužilje na iznos od 22.500,00 dinara za sastav revizije i iznos od 110.000,00 dinara za taksu za reviziju, primenom Tarife o naknadama troškova i nagradama za rad advokata i Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković