Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž3 320/22 od 16.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, četvrtom i u delu stava petog izreke koji se odnosi na tuženog GG. Stavom drugim izreke, ukinuta je ista presuda u stavu trećem, stavu petom u odnosu na tuženog VV i stavu šestom izreke i predmet u tim delovima vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u potvrđujućem usvajajućem delu u odnosu na zahtev za naknadu štete zbog povrede časti i ugleda, tuženi „Alo Media System“ d.o.o. Beograd i BB iz ... blagovremeno su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana radi ujednačavnja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge koje je drugostepeni sud dao za svoju odluku.

Predmet sudske zaštite je naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava na pretpostavku nevinosti i dostojanstva ličnosti u internet izdanju Dnevnih novina Alo, a kod utvrđenja da su objavljenim spornim tekstovima iznete neistinite, nepotpune i neproverene informacije, kao i tvrdnje u pogledu označavanja učionioca kažnjivog dela pre pravnosnažnosti sudske odluke. Razlozi na kojima je zasnovana odluka drugostepenog suda u pobijanom delu, u pogledu odgovornosti za naknadu štete prvotuženog kao izdavača medija i tuženog BB kao odgovornog urednika medija, usklađena je sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda u pogledu primenjenih odredaba članova 73, 79, 112. stav 2, 113. i 114. Zakona o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“ br. 83/2014, 58/2015 i 12/2016) i člana 200. Zakona o obligacionom odnosima. Tuženi u obrazloženju revizijskih navoda ne ukazuju na sporna pravna pitanja od opšteg interesa, niti na pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, već ukazuje na činjenična i pravna pitanja konkretnog spora, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji. Pored navedenog, ukazivanje u reviziji na različitu sudsku praksu u istovetnoj ili sličnoj situaciji u pogledu odgovornosti tuženih, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Kako na osnovu iznetog u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 403. ZPP, koja propisuje uslove za izjavljivanje revizije, predviđeno je da se revizija može izjaviti protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (stava 1. ovog člana) i uvek je dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano (stava 2. ovog člana). Odredbom stava 3. istog člana propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Dakle, član 403. ZPP reguliše opšta pravila o pravu na reviziju, ako drugačije nije propisano posebnim zakonom. Članom 126. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima, propisano je da je revizija dozvoljena protiv drugostepene presude, ako je tužbeni zahtev odbijen, a prema stavu 2. iste zakonske odredbe, u parnici po tužbi za naknadu štete, reviziju iz stava 1. ovog člana mogu izjaviti i tužilac i tuženi.

Shodno članu 410. stav 2. tačka 5. ZPP, revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude koja po zakonu ne može da se podnese.

Tužbom podnetom 24.04.2018. godine tužilac je tražio da se tuženi solidarno obavežu da mu naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 100.000,00 dinara.

Kako se dozvoljenost revizije u odnosu na predmetno novčano potraživanje ispituje prema opštem pravilu sadržanom u članu 403. stav 3. ZPP i zavisi od vrednosti predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude koja u konkretnom slučaju očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija tuženih nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić