Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 154/19 od 13.03.2019. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P2 203/18 od 21.01.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda P2 203/18 od 01.02.2019. godine, u stavu trećem izreke tako što je obavezan AA da na ime izdržavanja maloletnog deteta VV plaća mesečno 25% od redovnih mesečnih primanja koje ostvaruje u JP ..., Ogranak ..., u delu preduzeća „...“, ..., umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, počev od 13.08.2018. godine kao dana podnošenja tužbe pa ubuduće dok se okolnosti ne promene, od 01. do 15. u mesecu za tekući mesec, s`tim što je do pravnosnažnog okončanja spora dužan da plati razliku između 15% određenih rešenjem o privremenoj meri tog suda P2 223/18 od 29.08.2018. godine i dosuđenih 25%, sve na ruke zakonskom zastupniku maloletnog deteta - majci BB iz ... . Stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene-protivtužilje i potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Lazarevcu P2 203/18 od 01.02.2019. godine. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženoj- protivtužilji plati troškove parničnog postupka u iznosu od 52.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženoj- protivtužilji plati troškove drugostepenog postupka u iznosu od 11.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu odluka sadržanih u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke, tužilac-protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) i člana 208. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/2005, 72/2011 i 6/2015), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene neke od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak ... . godine i u bračnoj zajednici je rođeno maloletno dete VV dana ... . godine. Zajednica života između stranaka trajno je prestala bez mogućnosti ponovnog uspostavljanja. Prema mišljenju stručnog tima Centra za socijalni rad ..., brak parničnih stranaka potrebno je razvesti kao nefunkcionalan, a maloletno dete poveriti majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, što je u najboljem interesu deteta, jer je i u dosadašnjem periodu majka bila dominantan roditelj na koje je dete usmereno. Tužilac-protivtuženi AA u proseku ostvaruje zaradu od oko 77.800,00 dinara i ima mesečne obustave oko 23.000,00 dinara. Živi u porodičnoj kući svoga oca, a u istom dvorištu u drugoj kući žive njegovi roditelji i brat sa svojom porodicom. Nema obavezu izdržavanja drugog lica osim maloletnog deteta. Nabavlja ugalj, za grejanje kuće i za struju mesečno izdvaja oko 10.000,00 dinara i ima uobičajene troškove života. Tužena- protivtužilja BB je jedno vreme živela sa detetom kod svojih roditelja, a u međuvremenu su se ona i dete preselili u ... gde žive u iznajmljenom jednosobnom stanu za koji plaća zakupninu 150 evra mesečno, dok za komunalne usluge izdvaja između 5.000,00 i 7.000,00 dinara mesečno, a za obdanište deteta plaća mesečno 5.500,00 dinara. Privremeno je radila kod privatnika, a sada je na probnom radu i ostvaruje mesečnu zaradu od oko 20.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da postoji obaveza tužioca-protivtuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta sa kojim ne živi, s tim što je prvostepeni sud našao da visina doprinosa treba da iznosi 18% od tužiočeve neto mesečne zarade koju ostvaruje, dok je drugostepeni sud našao da se doprinos tužioca može povećati na 25% (što iznosi oko 19.450,00 dinara), imajući u vidu potrebe deteta kao poverioca izdržavanja, mogućnosti tužioca kao dužnika izdržavanja i životni standard stranaka kao roditelja, te minimalnu sumu izdržavanja kao korektivni faktor. Svoju odluku drugostepeni sud je zasnovao na razlozima da je tužilac u mogućnosti da dosuđenim iznosom doprinosi izdržavanju maloletnog deteta, a da se sa tim iznosom, uz doprinos majke, može obezbediti onaj nivo životnog standarda kakav uživa i roditelj kao davalac izdržavanja, pri čemu dosuđenim neće biti ugrožena egzistencija tužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo pri odlučivanju o visini novčane obaveze tužioca u izdržavanju maloletnog deteta, koja se revizijom osporava.

Saglasno članu 67. i 68. stav 1. i 2. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br.18/05, 72/11 i 6/15), pravo i dužnost roditelja je da se staraju o deci, dok prema članu 73. i 154. stav 1. Zakona, dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja. Prema odredbi člana 160. stav 1. Porodičnog zakona, visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja, i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa i o minimalnoj sumi izdržavanja, definisanoj odredbom člana 160. stav 4. istog zakona. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (član 160. stav 2.), dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (član 160. stav 3.). Prema članu 162. stav 3. istog zakona, ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom kriterijuma iz citiranog člana 160. Porodičnog zakona, adekvatno utvrdili potrebe maloletnog deteta stranaka kao uobičajene potrebe deteta starosti 2 godine, dok je drugostepeni sud pravilno odredio visinu obaveze tužioca da doprinosi izdržavanju maloletnog sina u dosuđenom iznosu koji je u skladu sa utvrđenim realnim mogućnostima tužioca i njegovim životnim standardom. Dosuđeni iznos, uz doprinos majke, kako u novcu, tako i kroz rad, brigu i staranje koje svakodnevno ulaže, neophodan je za izdržavanje zajedničkog maloletnog deteta parničnih stranaka, kojim će se omogućiti najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj-dužnik izdržavanja, ovde tužilac. Plaćanjem tog iznosa i prema shvatanju ovog suda, a suprotno navodima revizije, neće biti ugrožena egzistencija tužioca. Pri tome, tužilac u postupku nije dokazao da su sredstva kredita koji otplaćuje od zarade sa mesečnom obustavom od oko 23.000,00 dinara iskorišćena za potrebe zajedničkog života i zajednice domaćinstva, dok je ista postojala, da bi ova činjenica uticala na visinu njegove obaveze.

Suprotno revizijskim navodima, drugostepeni sud je pravilno cenio sve okolnosti konkretnog slučaja koje su od uticaja na visinu obaveze tužioca, dok u pretežnom delu navodi revizije upućuju na pogrešno ocenjene imovinske prilike tužioca. Takvi navodi nisu posebno razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja - da su potrebe maloletnog deteta utvrđene prema njegovom uzrastu, da oba roditelja ostvaruju redovne mesečne prihode i da tužilac nema obavezu izdržavanja drugih lica, drugostepeni sud je o obavezi tužioca odlučio u skladu sa članom 160. stavovi 1.-3. Porodičnog zakona i visinu njegove obaveze odredio u smislu člana 162. stav 2. istog zakona.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da revizija ne sadrži posebne razloge u delu odluke o poveravanju deteta i održavanju ličnih kontakata tužioca sa maloletnim detetom, pa odluku nije ispitivao u tom delu

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci, bez detaljnog obrazlaganja svoje odluke, shodno odredbi člana 414. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić