Protiv drugostepene presude, tužena je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom koji je zaključen između „BB“ a.d. ... i tužioca od 13.01.2010. godine postignuta je saglasnost da će „BB“ a.d. ... neisplaćene neto zarade radnicima, između ostalog i tužiocu, regulisati na taj način što će celokupna zaostala potraživanja radnika po osnovu zarade i naknada zarada pretvoriti u valutu evro na dan raskida radnog odnosa što za tužioca iznosi 3.027 evra. Utvrđeno potraživanje biće isplaćeno nakon okončanja postupka privatizacije. Članom 4. ugovora tužilac kao zaposleni se obavezao da će povući tužbu koju je podneo pre potpisivanja ugovora, što je i učinio. Prijavio je potraživanje Privrednom sudu u Čačku po osnovu zarade i naknada zarade po naznačenom ugovoru od 13.01.2010. godine za ukupan iznos od 3.027 evra. Zaključkom Privrednog suda u Čačku St broj 340/2010 od 11.04.2011. godine, tužiocu je od strane stečajnog upravnika priznato potraživanje na iznos glavnog duga od 72.126,28 dinara i kamata na glavni dug u iznosu od 2.395,99 dinara, što čini ukupan iznos od 74.544,27 dinara koji iznos je priznat u prvom isplatnom redu, kao i iznos glavnog duga od 274.103,62 dinara i troškovi u iznosu od 3.000,00 dinara, što čini ukupan iznos od 277.103,62 dinara koje potraživanje je priznato u trećem isplatnom redu. Zaključak je postao pravnosnažan 03.08.2011. godine. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St broj 340/2010 od 15.03.2016. godine usvojen je završni račun stečajnog upravnika od 10.02.2016. godine. Izvršeno je namirenje razlučnih poverilaca u iznosu od 17.695.696,08 dinara i ukupno namirenje stečajnih poverilaca u iznosu od 6.117.496,18 dinara. Stavom 2. izreke rešenja zaključen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom. Rešenje je pravnosnažno 08.04.2016. godine, a tužilac koji je učestvovao u stečajnom postupku svoje potraživanje nije naplatio. Agencija za privatizaciju odustala je od prodaje društvenog kapitala subjekta privatizacije preduzeća „BB“ a.d. ... od 11.05.2009. godine i donela odluku o prenosu kapitala Akcijskom fondu čiji je vlasnik tužena, odnosno Republika Srbija.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je izveo materijalno-pravni zaključak da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Ovo iz razloga što član 1. Uredbe o evidentiranju dospelih, a neizmirenih obaveza društvenih preduzeća po izvršnim presudama za potraživanje iz radnog odnosa od 22.03.2020. godine, je uredio način i rok evidentiranja dospelih, a neizmirenih obaveza društvenih preduzeća po izvršnim presudama za potraživanja iz radnog odnosa u cilju sprovođenja opštih mera. Zaključak koji je donet u stečajnom postupku nema snagu pravnosnažne i izvršne presude, pa nema mesta primeni Uredbe, jer se ista odnosi na izvršne presude za potraživanje iz radnog odnosa. Zaključak je procesno pravni akt u stečajnom postupku i deklaratorne je prirode. Istim se utvrđuje samo visina prijavljenog nespornog potraživanja na osnovu koga stečajni poverilac obezbeđuje učešće u kolektivnom namirenju sa ostalim poveriocima istog isplatnog reda i iste klase poverioca u istom procentu i to u celini ili delimično. Stečajni poverilac može biti namiren srazmerno obimu i visini novčane mase stečajnog dužnika, tj. ne mora biti namiren u celosti već samo delimično, ali uvek u istom procentu u okviru svoje klase poverioca i svog isplatnog reda. Tužilac ne poseduje pravnosnažnu i izvršnu sudsku odluku, tako da na osnovu zaključka stečajnih organa ne može postojati obaveza Republike Srbije da mu isplati potraživani iznos.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravne argumente nižestepenog suda. Nalazi, da je takvo shvatanje prvostepenog suda suprotno odredbama Evropske konvencije i protokola i da je na takav način tužiocu povređeno pravo na imovinu zajemčena odredbama člana 58. Ustava RS, kao i člana 1. Protokola 1. Evropske konvencije i da je takva odluka suprotna odlukama Evropskog suda za ljudska prava. Tužiocu je priznato potraživanje rešenjem Privrednog suda u Čačku St broj 340/2010 od 15.03.2016. godine. Država je odgovorna za sprovođenje svoje odluke, a koji zaključak proizilazi iz odluke Ustavnog suda (odluka Už 807/2015 od 11.01.2018. godine). Prilikom zauzimanja stava Ustavni sud je imao u vidu i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava – Evropskog suda za ljudska prava, koji stav je izražen u odluci od 29.01.2013. godine (predmet Marinković protiv Srbije) pri čemu je iskazano da se tužena država dosledno smatra odgovornom „ratione persona“ za neizvršenje presude donete protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom što podrazumeva da srpski organi mogu „a fortiori“ biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital. Ako se utvrdi povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, podnosiocima predstavke se dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete i to iz sredstava tužene države. Iz toga proizilazi da je odlukom prvostepenog suda povređeno pravo tužioca na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije. Nije neophodno postojanje pravnosnažne i izvršne sudske presude kojom je tužiocu dosuđeno potraživanje, da bi postojala odgovornost tužene Republike Srbije. Njena odgovornost se zasniva na nesprovođenju sudskih odluka uopšte.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovako pravno stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilo. Naime, činjenica je da je zaključkom Privrednog suda u Čačku St broj 340/2010 od 11.04.2011. godine tužiocu od strane stečajnog upravnika priznato potraživanje. Stečajni postupak je okončan, ali tužilac nije naplatio svoje potraživanje. Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju, taj uslov nije ostvaren jer tužilac nije podnosio prigovor za utvrđenje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Republika Srbija nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku jer se odredbe naznačenog člana odnose na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika.

Sa navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić