Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 3875/22 od 05.10.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 45499/21 od 12.04.2022. godine u delu stava I izreke, kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 1.500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.04.2022. godine do isplate i žalba tužene u tom delu odbijena je kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 45499/21 od 12.04.2022. godine u preostalom delu stava I izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od još 1.410.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.04.2022. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu III izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 45499/21 od 12.04.2022. godine, tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 270.100,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj plati iznos od 33.000,00 dinara na ime trokova drugostepenog postupka. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23- drugi zakon) i ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je pred Višim sudom u Beogradu vođen krivični postupak zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teškog ubistva u pomaganju iz člana 114. stav 1. tačka 1. u vezi sa članom 35. KZ RS. Tužilac se nalazio u pritvoru po rešenju sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu od 30.01.2015. godine, koje je preinačeno rešenjem Krivičnog veća istog suda od 18.02.2015. godine, koji mu se računao od 24.02.2015. godine, kada je lišen slobode. Tužiocu je pritvor određen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 2. ZKP. Pritvor je tužiocu sukcesivno produžavan za po 30 dana iz razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 3. ZKP. Rešenjem Višeg suda u Beogradu od 21.03.2017. godine, prema tužiocu je ukinut pritvor. Pravnosnažnom presudom od 27.04.2017. godine, tužilac je oslobođen optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret, jer nije dokazano da je isto učinio. Pre podnošenja tužbe, zahtevom od 14.02.2018. godine, tužilac se obratio Ministarstvu pravde Republike Srbije, radi postizanja sporazuma o naknadi nematerijalne štete usled neosnovanog lišenja slobode. Prema podacima iz Kaznene evidencije MUP RS, tužilac je pravnosnažnom presudom od 03.06.2015. godine osuđen za krivično delo iz člana 204. stav 2. KZ u vezi sa članom 61. i 33. KZ na kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci, uslovno na 3 godine. Uslovi boravka u pritvoru su bili loši i tužilac je doživljavao poniženja i omalovažavanja od drugih pritvorenika. Najveći deo vremena je bio smešten u grupnim ćelijama sa pritvorenicima kojima je stavljeno na teret izvršenje teških krivičnih dela. Jedan od njih je bolovao od hepatitisa C. U trenutku određivanja pritvora, tužilac je imao 21 godinu i bio je u vezi sa devojkom koja ga je tokom trajanja pritvora ostavila. Po izlasku iz pritvora, sredina u kojoj živi tužilac negativno je reagovala i promenila je ponašanje prema njemu. Prema nalazu i mišljenju veštaka psihijatrijske struke, kod tužioca postoji duševno oboljenje F4.0 - panični poremećaj, koji je u uzročno – posledičnoj vezi sa lišenjem slobode. Tužilac se lekaru prvi put obratio godinu dana nakon puštanja na slobodu, kada je počeo da dobija napade panike, gušenje i lupanje srca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo na osnovu člana 584. stav 1. tačke 1) i 2) ZKP, pa je na osnovu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 2.910.000,00 dinara, uzimajući u obzir utvrđene okolnosti konkretnog slučaja.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u pogledu visine dosuđene naknade, prihvativši izloženo stanovište prvostepenog suda o osnovu odgovornosti tužene za naknadu štete tužiocu zbog neosnovanog lišenja slobode. Međutim, primenom pravila iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio je da je visina pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode previsoko odmerena i odbio je tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 1.500.000,00 dinara, odnosno za iznos od 1.410.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, smatrajući da bi dosuđivanje tog iznosa pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa svrhom kojoj naknada služi, a koju čini moralna satisfakcija za onoga ko štetu trpi.

Vrhovni sud je ocenio da su osnovani navodi revizije tužioca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odmeravanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode.

Visina pravične novčane naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode utvrđuje se u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i ima za cilj materijalnu satisfakciju oštećenog zbog povrede Ustavom zaštićenih prava i dobara, kakva su sloboda i prava ličnosti. Prilikom određivanja visine pravične naknade, sud ceni sve okolnosti konkretnog slučaja koje su od uticaja na visinu naknade, kao što su dužina trajanja lišenja slobode, ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, odnos te sredine prema njemu nakon neosnovanog lišenja slobode, vodeći računa da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

U konkretnom slučaju, tužilac je u trenutku određivanja pritvora bio star svega 21 godinu, uslovi pritvora u kome je boravio su bili teški, nakon izlaska iz pritvora promenjen je odnos okoline prema njemu, u pritvoru je tužilac je proveo 291 dan, a na teret mu je stavljeno izvršenje teškog krivičnog dela ubistva u pomaganju, te imajući u vidu navedeno, kao i duševne bolove koje je tužilac zbog lišenja slobode trpeo, po oceni Vrhovnog suda pravilno je prvostepeni sud ocenio da pravična naknada za nematerijalnu šteteu koju je tužilac trpeo usled neosnovanog lišenja slobode iznosi 2.910.000,00 dinara, iz kojih razloga se osnovano u reviziji tužioca navodi da je drugostepeni sud prenisko odmerio naknadu za ovaj vid štete, pa je preinačena drugostepena presuda i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu člana 153. stav 1, 154. stav 2, 165. stav 2. i 163. stav 2. ZPP i tužiocu, koji je uspeo u postupku po reviziji, dosuđeni su troškovi na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 22.500,00 dinara. Tužiocu nisu priznati troškovi sudskih taksi na reviziju i odluku povodom revizije, s obzirom da u tom delu zahtev tužioca nije opredeljen u smislu odredbe člana 163. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković