Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 60/23 od 23.05.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda, ispravljena rešenjem tog suda Prr1 77/21 od 16.03.2023. godine, u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku na ime naknade imovinske štete isplati iznos od 469.106,70 dinara, kao i u delu stava drugog izreke kojim su tužiocu dosuđeni troškovi postupka u iznosu od 114.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda, ispravljena rešenjem od 16.03.2023. godine u preostalom delu stava drugog izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu na iznos od 469.106,70 dinara plati zakonsku zateznu kamatu počev od 11.07.2019. godine kao dana podnošenja tužbe do isplate, dok je zahtev tužioca za isplatu kamate na navedeni iznos počev od 08.07.2016. godine pa do 11.07.2019. godine odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u preostalom delu stava drugog izreke prvostepene presude, ispravljene rešenjem prvostepenog suda od 16.03.2023. godine, tako što je obavezana tužena da tužiocu na dosuđene troškove postupka od 114.000,00 dinara plati zakonsku zateznu kamatu od nastupanja uslova za izvršenje do isplate, dok je zahtev tužioca za isplatu kamate počev od presuđenja do nastupanja uslova za izvršenje odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj nadoknati troškove drugostepenog postupka od 9.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu obe stranke su, na osnovu člana 404. ZPP, izjavile blagovremene revizije.

Tužilac pobija presudu u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, kao i u stavovima četvrtom i petom izreke kojim je obavezan da tuženoj nadoknadi troškove drugostepenog postupka, odnosno odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena pobija presudu u obavezujućem delu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužene u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, te je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravnosnažnu presudu u delu koji se pobija revizijom tužene po članu 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Predmet spora je naknada štete koju tužilac, kao bivši zaposleni u „Koncern fabrike vagona Kraljevo“ AD Vagonogradnja DOO Kraljevo – u stečaju trpi, kao posledicu izostalog namirenja potraživanja iz radnog odnosa u postupku stečaja poslodavca. Prema utvrđenom činjeničnom stanju postupak stečaja vodi se pred Privrednim sudom u Kraljevu pod brojem 2St 48/2015, u tom postupku tužiocu su priznata potraživanja u iznosima od 399.245,12 dinara i 182.149,50 dinara, od čega je isplaćeno 33.145,81 dinara i 43.477,93 dinara, pa je zahtev za isplatu od 469.106,70 dinara niži od iznosa razlike priznatog, a neisplaćenog u stečajnom postupku. Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu R4St 53/2019 od 08.03.2019. godine, usvojen je prigovor tužioca za ubrzanje postupka i utvrđeno da mu je u navedenom stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje prvostepeni sud, na osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, usvaja postavljeni tužbeni zahtev za isplatu glavnice, sa zakonskom zateznom kamatom od dana otvaranja stečajnog postupka nad poslodavcem tužioca.

Drugostepeni sud, sa polazištem na navedenu materijalnopravnu odredbu, kao i odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda potvrđuje prvostepenu presudu u odnosu na glavno potraživanje i parnične troškove, a preinačuje u delu za isplatu zakonske zatezne kamate tako što odbija zahtev za vremenski period od otvaranja postupka stečaja do podnošenja tužbe u ovoj parnici.

Osnovano se revizijom tužene ukazuje da zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrđene sve bitne činjenice.

Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine donet je zaključak, koji je dopunjen na sednici od 27.09.2019. godine, po kome Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Za postojanje odgovornosti tužene, u smislu navedenog zaključka neophodno je da je potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa nastalo u vreme kada je poslodavac poslovao društvenim kapitalom, odnosno kapitalom pod kontrolom države, koje činjenice u konkretnom slučaju nisu utvrđene na osnovu sadržine izvedenih dokaza. Konstatacija da je poslodavac tužioca pre otvaranja postupka stečaja bio u vlasništvu države nije potkrepljena sadržinom izvedenih dokaza. Iz utvrđenja prvostepenog suda, koje je drugostepeni sud uzeo za podlogu svoje odluke, proizilazi da je potraživanje tužioca priznato u stečajnom postupku u nominalnim iznosima od 399.245,12 dinara i 180.149,50 dinara, ali nema podataka o tome od čega se ono sastoji. Ostalo je nerazjašnjeno da li priznate iznose čini samo glavnica ili i zakonska zatezna kamata obračunata do otvaranja postupka stečaja, te ukoliko je priznata i kamata da li je obračunata prostim procentnim računom ili konformnom metodom. Odlukom Ustavnog suda Uz 82/09 od 12.07.2012. godine, objavljenom u „Službenom glasniku RS“ br 73 od 27.07.2012. godine, proglašena je neustavnom zakonska odredba o primeni komforne metode obračuna zakonske zatezne kamate, pa su navedene činjenice neophodne za ispitivanje pravilnosti materijalnog prava.

U ponovljenom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenice na koje je napred ukazano, te imati u vidu da je po napred navedenom zaključku Vrhovnog kasacionog suda za slučaj da je poslodavac tužioca poslovao privatnim kapitalom u vreme nastanka spornog potraživanja, za odgovornost tužene neophodno utvrđenje postojanja uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nemogućnosti naplate potraživanja. U ponovljenom postupku prvostepeni sud će ponovo odlučiti i o troškovima celog postupka u smislu člana 165. stav 4. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije tužioca, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP.

Sa polazištem na napred navedeni zaključak Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, u praksi ovog suda nije sporno pitanje da zakonska zatezna kamata na iznos materijalne štete ne može teći pre nego što je tužena pozvana da štetu nadoknadi. Odluka o osnovanosti zahteva za naknadu troškova žalbenog postupka uslovljena je uspehom stranaka u postupku po redovnom pravnom leku. Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovan deo odluke koji se pobija revizijom tužioca, ovaj sud nalazi da ona ne odstupa od ustaljene prakse Vrhovnog suda.

Iz iznetih razloga, odluka u stavu trećem izreke doneta je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca kao redovne u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP, proisano je da ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Stavom 2. ovog člana zakona propisano je da se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Pošto se revizijom tužioca pobija presuda samo u delu kojim je odlučeno o sporednom traženju, kao i troškovima postupka, nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP koja se odnosi na opšti režim dozvoljenosti revizije, pa revizija nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

Odluka o zahtevu tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka u stavu petom izreke, doneta je na osnovu odredbi članova 165. stav 1. i 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić