U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, tužilac, kao prodavac i suinvestitor i tuženi, kao kupac i suinvestitor, zaključili su predugovor o kupoprodaji i zajedničkoj gradnji, overen kod Osnovnog suda u Nišu Ov I 11603/2011 od 12.05.2011. godine.

Predmet tog predugovora je izgradnja novog stambeno- poslovnog objekta na kp.br. .., kp.br. .. u KO Niš- ..., na kojim parcelama je tužilac korisnik i na kojima je posedovao staru porodičnu stambenu zgradu, a gradnja tog novog stambeno poslovnog objekta je trebalo biti izvedena i na kp.br. .. koja je u vlasništvu BB, sestre tužioca. Od navedenih parcela trebalo je formirati građevinsku parcelu, uraditi konverziju prava korišćenja u pravo svojine, uraditi projekat parcelacije, porušiti postojeći objekat, pribaviti građevinsku dozvolu i da na tom zemljištu tuženi sopstvenim sredstvima izgradi novi stambeno- poslovni objekat spratnosti P+4+Pk. Prema članu 11. predugovora tužiocu je trebalo da pripadne u svojinu neto površina objekta od 250m2, po sistemu „ključ u ruke“, a sav ostali izgrađeni prostor u svojinu tuženom. Članom 12. predugovora ugovarači su se sporazumeli da tužilac u okviru svog pripadajućeg udela dobije lokal površine 50m2, koji će se nalaziti u prizemnoj etaži prema ulici ... . Visina tog lokala u predugovoru nije ugovorena.

Nakon zaključenja predugovora, tužilac i tuženi su zaključili ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza Ov I 7140/2012 od 26.03.2012. godine i aneks tog ugovora overen kod javnog beležnika Danila Dozeta u Nišu OPU: 333-2014 od 26.12.2014. godine, kojima su bliže precizirali koje će stanove tužilac po osnovu tog pravnog posla dobiti u svojinu, da će dobiti jedno parking mesto u podzemnoj garaži i lokal u prizemlju površine 50m2. Visina lokala koji će tužiocu pripasti u svojinu nije navedena u ugovoru. U članu 12. ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza je navedeno da tužilac pristaje na dogovorenu kvadraturu definisanu ovim ugovorom i da nema pravo na niti jedan drugi deo novosagrađenog objekta. Ni u aneksu ugovora nije ugovorena visina lokala, već je konstatovano da oko visine lokala postoji spor, te da će se sva sporna pitanja oko lokala rešavati naknadno, u zavisnosti od ishoda spora u eventualnom sudskom postupku.

Po završenoj gradnji tužilac je dobio u svojinu ukupno 5 stanova u toj stambeno poslovnoj zgradi ukupne površine 217m2, jednu garažu u podrumu te zgrade, površine 21m2 i lokal u prizemlju zgrade površine 50m2, visine 2,85m.

Tužilac saslušan u svojstvu parnične stranke je izjavio da je između njega i zakonskog zastupnika tuženog VV postignut usmeni dogovor da visina spornog lokala bude 6m. Tu tvrdnju tužioca su potvrdili i saslušani svedoci GG, supruga tužioca i DD, sin tužioca.

Zakonski zastupnik tuženog VV je u svom iskazu datom pred sudom izjavio da je ono što je ugovoreno između tužioca i tuženog upisano u predugovoru i ugovoru, tako da nije ugovoreno da visina spornog lokala bude 5,85 odnosno 6m. Tu tvrdnju je potvrdio i saslušani svedok ĐĐ, zaposlen kao inženjer kod tuženog.

Kako tužilac smatra da tuženi nije ispunio svoju obavezu iz ugovornog odnosa u pogledu visine lokala, jer je po njegovoj tvrdnji tuženi trebalo da izgradi i da tužiocu preda lokal visine 5,85m, što nije učinio, već je tužiocu predao lokal visine 2,85m, te kako je tuženi iznad tog i iznad još druga dva lokala izgradio međuspratni prostor ukupne površine 183m2, tužilac tužbenim zahtevom traži da se utvrdi da mu na tom međuspratnom prostoru pripada pravo svojine na 50/183 dela ili da se eventualno tuženi obaveže da mu na ime naknade štete isplati iznos od 6.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju pobijane presude, ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan.

Neosnovano se navodima revizije tužioca osporava pravilna primena materijalnog prava.

Parnične stranke su zaključile predugovor, a potom ugovor o regulisanju međusobnih prava sa aneksom, koji suprotno navodima revizije, po svojoj pravnoj prirodi predstavlja ugovor o građenju, bez obzira što se prema sadržini pojedinih odredbi ukazuje na razmenu nepokretnosti.

Tim pravnim poslovima, zaključenim u pisanoj formi, kako je to predviđeno zakonom i overenim pred nadležnim državnim organima, stranke su ugovorile da tužilac, kao prodavac i suinvestitor, u zajedničku izgradnju novog stambeno- poslovnog objekta uloži svoje parcele i staru porodičnu stambenu zgradu, da tuženi, kao kupac i suinvestitor, uloži svoja finansijska sredstva kojima će objekat izgraditi, te da kao naknada za uložene nepokretnosti u izgradnju novog objekta tužiocu u svojinu pripada određeni broj stambenih jedinica, garaža u podrumskom delu i lokal u prizemnom delu objekta površine 50m2, kakav lokal je tuženi po završetku radova na objektu tužiocu predao.

Prema slovu zaključenih pravnih poslova između parničnih stranaka nije precizirana visina lokala koji po izgradnji objekta pripada tužiocu u svojinu, već samo njegova površina, te kako je tužilac potpisivanjem i overom predugovora, ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza, a potom i aneksa ugovora (nakon izmene idejnog projekta i donetog rešenja o izmeni građevinske dozvole od 08.09.2014. godine prema kom je visina lokala smanjena sa 5,78m na 2,85m) pristao na dogovorenu kvadraturu definisanu ugovorom i saglasio se da nema pravo ni na niti jedan drugi deo novosagrađenog objekta, te kako je tuženi ispunio svoju ugovornu obavezu i nakon izgradnje objekta tužiocu, između ostalog, predao lokal u prizemlju površine 50m2, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nisu osnovani ni primarni ni eventualni tužbeni zahtev.

U situaciji kada je za uređenje međusobnih odnosa ugovorača zakonom propisana pisana forma, kakva je situacija kod ugovora o građenju ( a kakva bi bila i kod zaključenja ugovora o razmeni u kome se kao razmenljivo dobro pojavljuje nepokretnost), po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konačnom razrešenju međusobnog odnosa između ugovornih strana važi ono što je u zaključenim pravnim poslovima navedeno, kao saglasna volja ugovornih strana, a ne eventualni usmeni dogovori.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić