Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi DD i Opština Zvezdara su podneli odgovore na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04 i 111/09-ZPP) u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11) i članom 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničinog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničinom stanju, rešenjem organa tužene Opštine Zvezdara VI br. 351-241 od 24.05.1994. godine tuženom DD odobreno je izvođenje radova na izgradnji stambeno-poslovnog objekta u ulici ... u Beogradu, na parcelama ... i ... KO Beograd 2. U evidenciji organa uprave tužene opštine - izdavaoca građevinske dozvole, pod označenim brojem evidentiran je zahtev drugog lica (ĐĐ) za izdavanje građevinske dozvole. Tuženi DD je sa Privatnim preduzećem „BB“ iz ... (čiji su osnivači tuženi VV i GG i njihov otac, sada pokojni EE) zaključio 23.08.1995. godine ugovor o zajedničkoj izgradnji stambeno-poslovnog objekta na označenoj lokaciji ukupne površine od 600m2. Ovim ugovorom njegovi potpisnici su uredili svoje međusobne odnose nakon završene izgradnje, tako što su ugovorili da će tuženom DD pripasti u svojinu poslovni prostor u prizemlju objekta površine 240m2 a preduzeću stambeni prostor na prvom i drugom spratu - dva stana površine 360m2. Tužilja je sa označenim preduzećem zaključila ugovor o zameni Ov 15186/96 od 30.12.1996. godine. Tim ugovorom preduzeće se obavezalo da najkasnije do 31.08.1997. godine izgradi i preda tužilji stan broj 3 površine 80m2 na prvom spratu zgrade u ulici ... u Beogradu, u zamenu za tužiljinu nepokretnost u ulici ... u Beogradu - dupleks stan na petom spratu i u potkrovlju, ukupne površine od 81,47m2. Preduzeće „BB“ obavezalo se da za izvršenje ugovora odgovara celokupnom svojom imovinom i imovinom njegovih osnivača u selu ...- parcelom ... KO ... sa kućom i pomoćnim zgradama u ulici ... i parcelama ..., ... i ... u istoj katastarskoj opštini. Ugovor o zameni zaključen je u realizaciji dogovora sada pokojnog EE i ŽŽ - oca tužilje, sa ciljem da se reše finansijski problemi u kojima se našao ZZ - kum tužiljinog oca, povodom pozajmice uzete preko Agencije „II“. S`tim u vezi ova lica su se dogovorila da se tužiljin stan proda i da novac ostvaren tom prodajom bude predat ZZ kako bi vratio dug, a da ŽŽ od EE dobije, kao podizvođač, izvođenje radova na izgradnji stambeno-poslovnog objekta u ulici ... u Beogradu koji mu neće biti plaćeni u novcu već kvadraturom stanova ili u materijalu. Založnom izjavom Ov 18982/96 od 30.12.1996. godine osnivači Preduzeća „BB“ dozvolili su da se, radi obezbeđenja sredstava za zamenu stana na kojem je tužilja vlasnik po ugovoru o zameni od istog dana, uknjiži založno pravo (hipoteka) na njihovoj kući u ulici ... i placu - parceli ... KO ... na kojem se kuća nalazi, kao i na njivi opisanoj u članu 4. ugovora o zameni. Nepokretnosti - parcele ... i ... bile su upisane u zkul ... KO ..., kao svojina JJ od 1930. godine, bez ikakvih daljih promena zemljišnoknjižnog stanja, a sada pokojni EE nikada nije bio upisan kao njihov vlasnik. Ove parcele su od 1998. godine svojina KK, stečene ugovorom o kupoprodaji od 18.08.1998. godine zaključenog sa prodavcem LL. Istog dana između kupca KK i tuženih VV i GG kao prodavaca zaključen je ugovor o kupoprodaji parcela ...; ... i ... na kojima su prodavci stekli pravo susvojine sa ½ dela na osnovu presude Opštinskog suda u Lajkovcu P 181/97 od 25.06.1997. godine. Novim ugovorom o zajedničkoj izgradnji, zaključenim 31.10.1997. godine između tuženog DD i Preduzeća „BB“ ugovoren je nastavak i dinamika izvođenja radova na izgradnji označenog stambeno-poslovnog objekta. Ovaj ugovor raskinut je sporazumom ugovarača od 20.06.1999. godine, zbog nemogućnosti preduzeća za izvrši svoje obaveze, i ugovoreno da će objekat završiti tuženi DD. Između ovog tuženog i Preduzeća „LJLJ“ iz Beograda (osnivač ŽŽ) zaključen je 21.06.1999. godine ugovor o izvođenju završnih radova, kojim je ugovoreno da će se vrednost radova platiti stambenim prostorom, po ceni od 1.500 DEM za 1m2. Tužilja, Preduzeće „BB“ i tuženi DD zaključili su 18.05.2000. godine aneks ugovora o zameni od 30.12.1996. godine, u kojem su konstatovali da je tužilja izvršila svoju obavezu po označenom ugovoru a da preduzeće svoju obavezu nije ispunilo, zbog čega se obavezuje da ugovoreni stan završi i preda tužilji u najkraćem mogućem roku i ovlašćuje je da može sama stupiti u državinu stana, ako joj preduzeće isti ne preda u posed. Tuženi DD je potpisivanjem aneksa pristupio ugovoru o zameni od 30.12.1996. godine, priznao da je tužilja u potpunosti izvršila obavezu iz tog ugovora i preuzela na sebe da, ukoliko to ne učini označeno preduzeće, stan preda tužilji i prizna joj pravo svojine. Rešenjem upravnog organa tužene Opštine Zvezdara od 04.07.2002. godine tuženima DD i GG odobrena je legalizacija izvedenih radova na parcelama ... i ... KO Zvezdara na kojima je izgrađen stambeno-poslovni objekat. Po tom rešenju izgrađeni objekat može se koristiti do privođenja zemljišta nameni, odnosno do utvrđenja ispunjenosti uslova za njegovo usklađivanje sa propisanim urbanističkim i drugim uslovima, bez prava na naknadu vrednosti objekta za slučaj rušenja radi privođenja zemljišta planiranoj nameni. Tokom januara 2003. godine u posed stana broj 5 površine 81,47m2 na prvom spratu zgrade u ulici ... u Beogradu ušao je MM.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva u odnosu na tuženu opštinu.

Tužiljin zahtev za naknadu materijalne štete zasnovan je na vanugovornoj odgovornosti tužene opštine. Po tužiljinoj tvrdnji, tužena odgovara za traženu štetu jer je njen organ izdao falsifikovanu građevinsku dozvolu - rešenje VI br. 351- 241 od 24.05.1995. godine (pod kojim brojem uopšte nije evidentiran zahtev za izdavanje dozvole za gradnju na lokaciji ... u Beogradu), na osnovu čijeg postojanja je i zaključila ugovor o zameni u očekivanju da će joj biti predat legalno izgrađeni stan, a zatim nezakonito doneo rešenje od 04.07.2002. godine o legalizaciji izgrađenog objekta.

Prema odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Pretpostavke za ovu odgovornost su nezakonit i nepravilan rad organa, nastala šteta i uzročna veza između takvog rada organa i nastale štete, utvrđena na osnovu pravila o adekvatnoj uzročnosti. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, između rada organa uprave tužene opštine i štete koju tužilja potražuje ne postoji uzročno-posledična veza, odnosno rad opštinskog organa uprave nije adekvatan uzrok sporne štete. Tužilji šteta nije prouzrokovana ni izdatom građevinskom dozvolom, bez obzira na njeno očekivanje koje je imala kada je zaključivala ugovor o zameni, čiji poništaj nije tražila po saznanju da je građevinska dozvola falsifikovana (član 65. Zakona o obligacionim odnosima), niti rešenjem o legalizaciji izgrađenog objekta čija se zakonitost ne može preispitivati u sporu za naknadu štete, već neizvršenjem obaveze predaje stana po ugovoru o zameni.

Iz tih razloga, nisu osnovani navodi revizije da su nižestepeni sudovi, odlučujući o tužbenom zahtevu u odnosu na tuženu opštinu, pogrešno primenili materijalno pravo. Navod revizije da drugostepeni sud ne pravi razliku između ugovorne i vanugovorne odgovornosti za štetu, jer u obrazloženju presude isključuje odgovornost tužene opštine zato što nije bila ugovorna strana u ugovoru o zameni stanova sa aneksom, iz već iznetih razloga ne utiče na pravilnost pobijane presude u tom delu.

S`toga je, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Međutim, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje da su presude nižestepenih sudova u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva u odnosu na ostale tužene donete uz učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP.

Po stanovištu tih sudova, tuženi VV i GG nisu pasivno legitimisani jer nisu preuzeli obavezu da tužilji predaju stan, koju je po ugovoru o zameni imalo Preduzeće „BB“. Njihova odgovornost ne postoji ni po osnovu činjenice da su zajedno sa ocem, sada pokojnim EE, kao osnivači navedenog preduzeća i u skladu sa članom 4. ugovora o zameni svojom imovinom garantovali za izvršenje ugovorne obaveze tako što su potpisali i overili založnu izjavu u odnosu na nepokretnosti na kojima u javnim knjigama nisu bili upisani kao vlasnici. S`tim u vezi, sudovi stavljaju tužilji na teret propust da pokaže veći stepen pažnje i da uvidom u zemljišne knjige proveri validnost podataka o imovini koja je predmet založne izjave, nalazeći pri tom da su njeni potpisnici u to vreme verovali da je ta imovina u njihovoj svojini i da su bili njeni pretpostavljeni vlasnici. Pored toga, prvostepeni sud smatra da u konkretnom slučaju nema mesta primeni ni pravnog instituta probijanja pravne ličnosti, predviđenog odredbom člana 54. Zakona o preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 29/96), važećeg u vreme zaključenja ugovora o zameni i njegovog aneksa, zato što tužilja nije dokazala da su ovi tuženi imovinom preduzeća raspolagali kao da je njihova zajednička imovina, odnosno da su preduzeli radnje koje su kod tužilje stvorile privid identiteta sa preduzećem čiji su bili osnivači.

Ovako dati razlozi, po oceni revizijskog suda, nisu jasni i razumljivi. Ugovorom o zameni koji je tužilja zaključila sa Preduzećem „BB“ ugovoreno je da za izvršenje obaveza tog preduzeća svojom imovinom garantuju i njegovi osnivači, tuženi VV i GG i njihov otac, sada pokojni EE. Radi realizacije odredbe ugovora, kojom je predviđena njihova odgovornost za obaveze preduzeća, ovi tuženi su dali založnu izjavu u odnosu na nepokretnosti na kojima u javnim knjigama nisu bili upisani kao vlasnici. Na taj način tuženi su praktično onemogućili tužilju da stekne hipoteku u skladu sa članom 64. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojim je propisano da se na osnovu pravnog posla hipoteka stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način, i tako zaista obezbedi svoje potraživanje iz zaključenog ugovora. Ovome nižestepeni sudovi ne pridaju dovoljno pažnje. Prvostepeni sud, na osnovu postojanja pravnosnažne presude Opštinskog suda u Lajkovcu P 181/97 od 25.06.1997. godine, izvodi pretpostavku da su oni imali pravni osnov za sticanje svojine koji je iz nekih razloga bio manjkav i zato ih smatra pretpostavljenim vlasnicima, stavljajući pri tom tužilji na teret propust da izvrši proveru validnosti podataka o nepokretnostima i založne izjave, kao činjenicu od posebnog značaja za nepostojanje odgovornosti tuženih VV i GG, što prihvata i drugostepeni sud kada odlučuje o tužiljinoj žalbi. Pri tom, oba suda ne uzimaju u obzir ni sve okolnosti slučaja i ne razmatraju odgovornost ovih tuženih po osnovu krivice, imajući u vidu da se protiv njih vodi i krivični postupak za krivično delo prevare. Podnetom optužnicom u tom krivičnom postupku tuženima VV i GG na teret je stavljeno da su ovo krivično delo izvršili u periodu od 01.11.1996. godine do 18.05.2000. godine tako što su prikrivanjem bitnih činjenica i dovođenjem tužilje u zabludu u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi, obećanjem da će joj izgraditi i predati stan broj 5 u zgradi koju su gradili u ulici ... u Beogradu, naveli je da proda svoj stan u ulici ... u Beogradu i da novac dobijen prodajom preda Preduzeću „BB“, a zatim po zajedničkom dogovoru odlučili da izgrađeni stan ne predaju tužilji.

Konačno, nisu prihvatljivi razlozi sudova o nepostojanju uslova za institut probijanja pravne ličnosti iz člana 54. Zakona o preduzećima, važećeg u vreme zaključenja ugovora o zameni. Po oceni revizijskog suda, davanjem založne izjave kojom garantuju za obaveze preduzeća, bez obzira na sve nedostatke takve izjave, tuženi su mogli kod tužilje stvoriti privid identiteta sa preduzećem čiji su bili osnivači i po tom osnovu odgovarati i za njegove obaveze.

Odgovornost tuženog DD sudovi isključuju sa obrazloženjem da je ovaj tuženi pozivao tužiljinog oca da preuzme stan u izgrađenoj zgradi, što je on odbio da učini, pa je na taj način tužilja pala u poverilačku docnju i na nju je prešao rizik nemogućnosti ispunjenja ugovorne obaveze zbog naknadno nastalih okolnosti.

Tuženi DD je potpisivanjem aneksa ugovora o zameni od 18.05.2000. godine pristupio ugovoru o zameni od 30.12.1996. godine i tako, u skladu sa članom 451. Zakona o obligacionim odnosima stupio u obavezu pored dužnika - Preduzeća „BB“. I protiv ovog tuženog se vodi krivični postupak u kojem mu je stavljeno optužnicom na teret da je, zajedno sa tuženima VV i GG, na štetu tužiljine imovine izvršio krivično delo prevare. Razlozi o poverilačkoj docnji, nastaloj odbijanjem tužiljinog oca da stupi u posed stana, nisu dovedeni u vezu sa drugim okolnostima slučaja i sadržinom člana 325. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tom odredbom je propisano da poverilac dolazi u docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spreči. Tužilja je, osim tvrdnje da je tuženi DD nikada nije lično pozvao da preuzme stan, isticala da isti nije preuzet zato što je više puta prodavan različitim licima i da bi je stupanje u posed moglo izložiti budućim sporovima s`obzirom na tu okolnost. Ove činjenice koje tužilja ističe kao osnovane razloge za odbijanje prijema potvrđuje pravnosnažna presuda P 3140/03 kojom je utvrđeno da je stan broj 5 na prvom spratu zgrade u ulici ... u Beogradu vlasništvo NN, a iz njenog obrazloženja proizilazi da je označeni stan više puta bio u prometu. O ovim činjenicama sudovi nisu vodili računa, pa su zato u obrazloženju presuda izostali razlozi o njihovom značaju za zaključak o poverilačkoj docnji tužilje.

Razlozi o odbijanju tužbenog zahteva za naknadu obične štete zbog propusta tužilje da, saglasno pravilu o teretu dokazivanja, predloži veštačenje tržišne vrednosti stana koji je trebalo da joj bude predat, protivrečni su stanju u spisima. Tužilja je izvođenje ovog dokaza predložila već u tužbi. O zastarelosti tužiljinog potraživanja izostali su jasni razlozi o činjenicama bitnim za pravilnu primenu člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (kada je tužilja imala pravo da zahteva ispunjenje obaveze), a posebno za primenu člana 388. istog zakona jer nije razjašnjeno da li je tužilja u krivičnom postupku istakla imovinskopravni zahtev kojim je prekinula tok roka zastarelosti.

Iz navedenih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti uočene nedostatke i učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, a zatim imajući u vidu izložene primedbe odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva u odnosu na tužena fizička lica.

U odnosu na te tužene ukinuta je i odluka o troškovima postupka zato što zavisi od konačnog ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 406. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić