Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 364/2017 od 07.06.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom, sedmom, osmom, devetom, desetom i dvanaestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), i našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su zaključile brak 23.10.1994. godine, imaju dvoje dece, VV, rođenu ... godine i GG, rođenu ... godine. Zajednica života stranaka faktički je prestala 20.11.2014. godine. Prema nalazu i mišljenju Gradskog centra za socijalni rad u ..., Odeljenje ... od 22.07.2014. godine, 04.02.2016. godine i 19.04.2016. godine, iskazu voditelja slučaja, iako su oba roditelja podobna da samostalno vrše roditeljsko pravo, da maloletnu decu treba poveriti majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, s obzirom na pol, da su tokom razvoja više vremena provodila sa majkom, a imajući u vidu i da su se deca pred organom starateljstva i sudom izjasnila da žele da žive sa majkom, kao i da treba odrediti širok model održavanja ličnih odnosa dece sa ocem. Parnične stranke su se na ročištu održanom 14.03.2017. godine dogovorile o načinu održavanja ličnih odnosa dece sa ocem, poštujući potrebe i obaveze maloletne dece. Zajednička deca stranaka, maloletna VV pohađa drugi razred srednje … škole, a maloletna GG osmi razred osnovne škole, 2015. godine su išle na folklor, sada nemaju vanškolskih aktivnosti. Deca od prestanka bračne zajednice roditelja žive sa majkom, kao podstanari, osim u periodu od jula, avgusta 2015. godine do aprila 2016. godine, kada su boravila kod očevih roditelja, odlaze kod oca, gde i prespavaju. Tužena plaća zakupninu i režijske troškove 250 evra mesečno, za hranu i sredstva za higijenu potrebno joj je 20.000,00 dinara do 30.000,00 dinara mesečno, za garderobu 3.000,00 dinara do 4.000,00 dinara mesečno, dok za mobilni telefon za sebe i mlađu kćerku plaća oko 5.000,00 dinara mesečno. Troškove za knjige i školski pribor 2014. godine i 2015. godine roditelji su podelili. Tužena je zaposlena u …, kao prodavac, zarađuje 24.000,00 dinara mesečno, nema nepokretne imovine, otplaćuje kredit 5.000,00 dinara mesečno, pomažu joj brat i stric, tako što plaćaju zakupninu i režijske troškove. Tužilac živi u stanu, koji je vlasništvo prijatelja, učestvuje u troškovima električne energije 800,00 dinara mesečno i vode 200,00 dinara mesečno. Za zdravstveno osiguranje poljoprivrednika plaća 31.000,00 dinara godišnje, za registraciju vozila 30.000,00 godišnje, za gorivo od 3.000,00 dinara do 4.000,00 dinara mesečno, a za sebe i stariju kćerku plaća mobilni 3.000,00 dinara do 5.000,00 dinara mesečno, kćerkama povremeno kupuje garderobu. Pomažu ga roditelji, a od prijatelja pozajmljuje novac. Vodi se kao nosilac poljoprivrednog gazdinstva, površine 42 ara, pod kulturom, čiji su članovi njegovi roditelji. Radi deset do dvadeset dana mesečno, otac mu plaća dnevnicu od 1.500,00 dinara do 2.000,00 dinara, tako da zaradi od 15.000,00 dinara do 20.000,00 dinara mesečno, ne radi sve vreme, jer nema volje. Posao automehaničara, za koji je kvalifikovan, nikada nije radio, jer mu se nije sviđao. Poseduje vozilo marke „...“, proizvedeno 1998. godine.

Nižestepeni sudovi su samostalno vršenje roditeljskog prava poverili majci, tuženoj, imajući u vidu najbolji interes zajedničke maloletne dece stranaka, primenom člana 67. i 77., u vezi člana 6., člana 266. stav 1. i 3. i člana 270. Porodičnog zakona. („Službeni glasnik RS“, br. 18/05), nakon ocene nalaza i mišljenja Gradskog centra za socijalni rad u ..., Odeljenje ..., kako osnovnog, tako i dopunskih nalaza i mišljenja ovog organa starateljstva i imajući u vidu da su se deca izjasnila pred organom starateljstva i sudom da žele da žive sa majkom, zaključivši da je najbolji interes maloletne dece da budu poverena majci, tuženoj uzimajući u obzir uzrast i pol dece, ali i sposobnost tužene, kao roditelja, da prepozna i zadovolji razvojne i emocionalne potrebe zajedničke dece.

I po mišljenju ovog suda, pravilna je odluka nižestepenih sudova da zajedničku maloletnu decu stranaka treba poveriti na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, tuženoj. Naime, članom 3. stavom 1. Konvencije UN o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“ broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori“ broj 4/96, 2/97), propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja je interes deteta, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Članom 6. stavom 1. Porodičnog zakona propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, a članom 266. stavom 1. istog Zakona da je sud u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta. U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su se rukovodili najboljim interesom zajedničke maloletne dece stranaka, stoga su po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovani navodi revizije da nije pravilna odluka sudova da se zajednička maloletna deca povere majci, tuženoj na samostalno vršenje roditeljskog prava. Najbolji interes deteta je pravni standard, koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. Svi elementi za procenu najboljeg interesa zajedničke maloletne dece stranaka, kao što su pol i uzrast dece, emotivna vezanost dece za roditelje, razvojne potrebe dece, naročito na planu obrazovanja, podobnost roditelja da vrše roditeljsko pravo, lično angažovanje i prepoznavanje potreba dece, su pravilno utvrđeni, te je u interesu zajedničke maloletne dece stranaka da i dalje žive u porodici sa majkom. Osim toga, da kod tužene postoje bilo kakve smetnje na psihičkom planu koje kompromituju njenu podobnost da vrši roditeljsko pravo, one bi bile uočene od strane stručnog tima stručne službe za posredovanje u porodičnim odnosima, zato su neosnovani revizijski navodi tužioca da tužena nije podobna da samostalno vrši roditeljsko pravo. Suprotno navodima revizije, mišljenju maloletne dece posvećena je dužna pažnja u skladu sa njihovim godinama i zrelošću, kako od strane stručne službe za posredovanje u porodičnim odnosima, tako i od strane nižestepenih sudova, pri tome, suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi su pravilno cenili i izjavu maloletne VV, koju je dostavio tužilac.

Način, visina i trajanje izdržavanja pravilno su utvrđeni primenom kriterijuma za određivanje izdržavanja sadržanih u članu 160, 161. i 162. Porodičnog zakona i člana 27. Konvencije o pravima deteta. Naime, pravilno su utvrđene potrebe zajedničke maloletne dece stranaka, kao poverilaca izdržavanja, kao i mogućnosti tužioca, kao dužnika izdržavanja, prema prihodima tužioca, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade i njegovim ličnim potrebama. Tužilac je radno sposoban i u mogućnosti je da doprinosi izdržavanju svoje maloletne dece u pravilno odmerenom novčanom iznosu. Donoseći pobijanu presudu nižestepeni sudovi su se pravilno rukovodili potrebama maloletne dece, pravilno zaključivši da je tužilac u mogućnosti da plaća dosuđeni iznos na ime izdržavanja svoje maloletne dece, pri čemu nema zakonsku obavezu izdržavanja trećih lica. Osim toga, tužilac je izjavio da radi deset do dvadeset dana mesečno, da mu otac plaća dnevnicu od 1.500,00 dinara do 2.000,00 dinara, tako da zaradi od 15.000,00 dinara do 20.000,00 dinara mesečno, da ne radi sve vreme, jer nema volje, a da posao automehaničara, za koji je kvalifikovan, nikada nije radio, jer mu se nije sviđao. U obezbeđenju sredstava potrebnih za izdržavanje deteta roditelji su dužni da obostrano učestvuju, tako da preko visine doprinosa, za koji je tužilac obavezan da učestvuje u izdržavanju maloletne dece, a koji je neophodan za zadovoljenje potreba maloletne dece, snosiće i tužena i to kako u materijalnim sredstvima, tako i radom sa decom, koji se ogleda u čuvanju, podizanju, vaspitavanju, obrazovanju i zastupanju drugih interesa dece, u meri u kojoj je to potrebno radi zaštite njihove ličnosti, prava i interesa. Dosuđenim iznosom, kao i iznosom koji će majka maloletne dece izdvajati za njihovo izdržavanje, potrebe maloletne dece će na adekvatan način biti zadovoljene, s obzirom na uzrast i sredinu u kojoj žive, a plaćanjem dosuđenog iznosa tužilac neće ugroziti svoju egzistenciju. Činjenica da određeni vremenski period maloletna deca stranaka provode kod oca, ne vodi oslobađanju zakonske obaveze izdržavanja maloletne dece, koju on ima.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić