Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremeno reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravilnost pobijane presude, primenom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik u 1/1 dela parcele ../2 površine 278 m2, parcele ../5 površine 352 m2 i parcele ../10 površine 349 m2, sve gradsko građevinsko zemljište njive 4. klase, upisane u LN .. KO Petrovaradin. Parcele su nastale deobom osnovne parcele .. površine 67 a 01 m2, koja je bila upisana u ZKUL .. KO Petrovaradin, a koju je tužilac nasledio 60-ih godina prošlog veka. Deobom navedene parcele koja je izvršena na zahtev tužioca u toku 2012. godine nastale su parcele br. ../1 do ../12. Predmetne tri parcele se prvi put pojavljuju kao samostalne parcele u planskim aktima 2018. godine. Važećim Planom generalne regulacije Mišeluka sa ribnjakom („Sl. list Grada Novog Sada“ br. 57/14) donetim 31.10.2014. godine i Planom detaljne regulacije Mišeluka III u Novom Sadu („Sl. list Grada Novog Sada“ br. 60/18) donetim 27.12.2018. godine sve tri su u celosti planirane za javnu namenu u vidu saobraćajnice. Prethodno su u sklopu jedinstvene parcele br. .. prvi put sporne parcele kao delovi navedene jedinstvene parcele planirane za javnu namenu Planom detaljne regulacije Mišeluka III u Novom Sadu („Sl. list Grada Novog Sada“ br. 39/08) donetim 12.09.2008. godine. Tužilac je sve parcele nastale deobom osnovne parcele .., osim predmetnih parcela prodao, pri čemu je i te tri nudio na prodaju licima koja su od njega kupila ostale parcele, međutim nisu hteli da ih kupe jer su planirane za izgradnju javne saobraćajnice. Navedene parcele se nalaze u delu naselja Mišeluk, u Petrovaradinu i u prirodu su neizgrađeno građevinsko zemljište i nisu infrastrukturno opremljene. Tužilac ih ne koristi, niti se inače bavi poljoprivrednom, već ih samo povremeno obilazi. Pristup ovim parcelama je moguć nabijenim zemljišnim putem, a iste nisu ograđene. Tužilac se u cilju rešavanja imovinsko pravnih odnosa povodom spornih parcela u toku 2021. godine obratio Gradskoj upravi za građevinsko zemljište investiciji Novi Sad sa zahtevom za preuzimanje zemljišta i isplatu pravične novčane naknade za deposedaciju međutim odgovoreno mu je da nisu omogućena finansijska sredstava za potrebe rešavanja tog pitanja na predmetnom lokalitetu. Takođe se obratio i JP Zavodu za urbanizam sa zahtevom za eventualnu izmenu planskog akta na ovim parcelama. Tržišna vrednost ukupne površine predmetnih parcela od 979 m2 iznosi 102.800,00 evra. odnosno 12.060,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 1. stav 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i člana 58. Ustava Republike Srbije zaključili da je tuženi povredio pravo tužioca na mirno uživanje imovine i da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati pravičnu naknadu u visini tržišne vrednosti predmetnih nepokretnosti, jer parcele u dužem vremenskom periodu, počev od 2008. godine, nisu privedene nameni što ima za posledicu nesigurnost tužioca u pogledu toga šta će biti sa njegovom imovinom a što u krajnjem ima i značaj ograničenja prava tužioca na mirno uživanje imovine. Po stanovištu nižestepenih sudova, predviđanjem spornog zemljišta za izgradnju saobraćajnice nije prestalo pravo vlasnika da koristi svoju imovinu i njome raspolaže ali je takvo urbanističko planiranje znatno umanjilo mogućnost vršenja ovog prava i time uticalo na samu suštinu prava svojine.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 1. stavom 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelom međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Članom 58. Ustava Republike Srbije između ostalog propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom u zakonu, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3). Iz navedene ustavne odredbe proizlazi da dozvoljeno oduzimanje prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu postoji samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne.

U konkretnom slučaju, tužilac nije faktički lišen imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktima nije sprečen da je drži, koristi i njome raspolaže u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Planskim aktom je predviđeno da će tužiočevo zemljište biti saobraćajnica. Pravo države i jedinica lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije upitno sa stanovišta zakona (legalnosti) i vrši se u opštem interesu. Međutim, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu, uz izostanak njihove ponovne ocene u razumnim intervalima nakon donošenja, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.

Povredu prava na mirno uživanje imovine u sličnoj situaciji (izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine i zabrana gradnje na zemljištu od 1968. do 1980. godine) utvrđena je u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske. U označenoj presudi izražen je stav da dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolažu, ali da je u praksi znatno smanjila mogućnost vršenja tog prava i uticala na samu suštinu prava svojine, jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju kad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno, a isti značaj su imale i mere zabrane gradnje. Sud je zaključio da su mere zabrane gradnje predstavljale kontrolu upotrebe imovine i da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola ili zahtevaju naknadu štete. Slično kao u označenom predmetu, Evropski sud za ljudska prava je odlučio i u slučajevima Matos e Silva. LDA i drugi protiv Portugalije (presuda od 16.09.1996. godine) i Ellia SRL protiv Italije (presuda od 02.08.2001. godine), kada je utvrdio da nije došlo do faktičke eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojim je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bilo predviđena gradnja parka, uz zabranu gradnje na tom zemljištu došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom i oni trpeli prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Imajući u vidu navedeno, po oceni revizijskog suda, naknada u visini tržišne vrednosti nepokretnosti se dosuđuje samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, jer planski akti nisu sprovedeni i zemljište faktički privedeno planskoj nameni, bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i u svetlu stavova izraženim u navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može biti povređeno pravo vlasnika na mirno uživanje imovine i u slučaju kada aktivnosti države ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu. Da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji je način imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način mu je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. U takvoj situaciji, navedene činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuje tužilac u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

U ovom slučaju, utvrđeno je da su predmetne parcele nastale u toku 2012. godine deobom osnovne parcele .. površine 67 a 01 m2, koju je tužilac nasledio 60-ih godina prošlog veka. Tužilac je prodao sve parcele nastale deobom osnovne parcele .., osim predmetnih parcela, pri čemu je i te parcele nudio na prodaju licima koja su od njega kupila ostale parcele, međutim nisu hteli da ih kupe jer su planirane za izgradnju javne saobraćajnice. Navedene parcele se nalaze u naselju i nisu infrastrukturno opremljene. Tužilac ih ne koristi, niti se inače bavi poljoprivrednom, već ih samo povremeno obilazi. Pristup ovim parcelama je moguć nabijenim zemljišnim putem, a iste nisu ograđene. Utvrđeno je i da se tužilac u cilju rešavanja imovinsko pravnih odnosa povodom spornih parcela u toku 2021. godine obratio Gradskoj upravi za građevinsko zemljište investiciji Novi Sad sa zahtevom za preuzimanje zemljišta i isplatu pravične novčane naknade za deposedaciju, međutim odgovoreno mu je da nisu omogućena finansijska sredstava za potrebe rešavanja tog pitanja na predmetnom lokalitetu, kao i JP Zavodu za urbanizam sa zahtevom za eventualnu izmenu planskog akta na ovim parcelama. Navedeno utvrđenje, međutim, po oceni revizijskog suda, nije dovoljno za pouzdano zaključivanje da je zbog donošenja planskih akata i neprivođenja zemljišta nameni u dužem vremenskom periodu, tužiocu onemogućena ili smanjena mogućnost raspolaganja označenim nepokretnostima, na način i u meri da je tužilac kao vlasnik trpeo štetu u visini njihove tržišne vrednosti.

Iz navednih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, potrebno je da prvostepeni sud, radi pravilne primene materijalnog prava, pouzdano ispita i utvrdi da li je i na koji način tužilac onemogućen ili je tužiocu smanjena mogućnost korišćenja odnosno rasporlaganja predmetnim nepokretnostima, iz razloga što su iste u obuhvatu donetih planskih akata (s obzirom na period do i nakon donošenja planskog akta), zbog čega trpi gubitak odnosno štetu u određenoj visini, potrebno je da prvostepeni sud posebno vodi računa o toma da navedene činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuje tužilac u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković