Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se preispita pravnosnažna drugostepena presuda u smislu člana 395. ZPP.

Tuženi su podneli odgovore na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom posutpku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom posutpku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. istog zakona, na koju se revizijom neosnovano ukazuje. Pobijana presuda je jasna, potpuna i neprotivurečna, sadrži razloge o bitnim činjenicama, a dati razlozi saglasni su stanju u spisima i izvedenim dokazima, sa kojih razloga drugostepena odluka nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati. Suprotno navodima revizije u postupku pred drugostepenim sudom nije počinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1. ZPP, jer drugostepeni sud nije bio nepropisno sastavljen. Ovo, jer sudija Dragica Popesku, kao član veća, nije morala biti izuzeta u ovom postupku, iako je kao sudija pojedinac odlučivala u postupku priznanja strane sudske odluke - presude Osnovnog suda u Celju, Jedinica u Celju P 266/91 od 14.02.1992. godine i presude Višeg suda u Celju od 26.06.1992. godine, s obzirom da se radi o različitim postupcima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Celju – Jedinica u Celju P 266/91 od 14.02.1992. godine i presude Višeg suda u Celju P 266/11 od 26.06.1992. godine, koje su priznate rešenjem Okružnog suda u Beogradu R1 17/2002 od 20.01.2002. godine, obavezana je tužena Kompanija „Dunav osiguranje“ da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati 518.208,00 slovenačkih tolara, sa domicilnom kamatom od 14.02.1992. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 47.590 slovenačkih tolara. Rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I 992/02 od 04.05.2004. godine, na osnovu napred navedene pravnosnažne i izvršne presude na predlog tužioca, kao izvršnog poverioca protiv tužene Kompanije „Dunav osiguranje“ a.d. Beograd, kao izvršnog dužnika dozvoljeno je izvršenje radi naplate novčanog potraživanja, dinarske protivvrednosti 518.218 slovenačkih tolara, sa domicilnom kamatom od 14.02.1992. godine do isplate, troškova parničnog postupka u iznosu od 47.590 slovenačkih tolara u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom od 14.02.1992. godine do isplate i troškova izvršnog postupka u iznosu od 10.880,00 dinara, prenosom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca. Postupak prinudne naplate sprovela je tužena Narodna banka Srbije, Odeljenje za prinudnu naplatu. Tužioicu je, kao izvršnom poveriocu zaključno sa 09.05.2005. godine ukupno isplaćeno 683.550,00 dinara. Tokom izvršnog postupka, tužilac je izjavio prigovor na obračun, pa je u izvršnom postupku, veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno da tužena Narodna banka Srbije nije pravilno izvršila obračun ukupnog potraživanja tužioca prema tuženoj Kompaniji „Dunav osiguranje“ a.d., jer prema priloženom obračunu tužioca, koji je sudski veštak prihvatio, kao pravilan, glavni dug iznosi 518.208 slovenačkih tolara, kamata na glavni dug iznosi 19.680.184,59 slovenačkih tolara, parnični troškovi 47.590 slovenačkih tolara, kamata na parnične troškove 1.807.418,22 slovenačkih tolara, ukupno 22.054.200 slovenačkih tolara odnosno 7.599.741,45 dinara, pa kako je tužiocu u izvršnom postupku ukupno isplaćeno 683.550,00 dinara, preostali dug tužene Kompanije „Dunav osiguranje“ a.d. prema tužiocu sa stanjem na dan 08.05.2005. godine iznosi 6.916.191,45 dinara. Tužilac je tokom izvršnog postupka 21.02.2006. godine i 28.12.2006. godine podneo predlog za otklanjanje nepravilnosti prilikom sprovođenja izvršenja određenog rešenjem o izvršenju od 04.05.2004. godine, a rešenjem od 25.03.2009. godine predlog za otklanjanje nepravilnosti odbijen je, kao neosnovan, protiv kog rešenja tužilac je izjavio prigovor, koji je rešenjem od 08.06.2010. godine odbijen, kao neosnovan, a tužilac upućen da svoja potraživanja ostvaruje u parničnom postupku, što je tužilac i učinio podnošenjem tužbe u ovoj parnici. Slovenački tolar evidentiran je na kursnoj listi Narodne banke Srbije počev od marta 2003. godine, zbog čega je tužena Narodna banka Srbije obračun izvršila tako što je potraživanje tužioca iz rešenja o izvršenju konvertovala u nemačke marke, a potom izvršila obračun kamate po domicilnoj kamati za ovu valutu. Pravnosnažnom međupresudom donetom tokom ovog postupka 17.12.2012. godine utvrđeno je postojanje osnova za naknadu štete.

Tokom postupka izveden je dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke Aleksandra Stankovića i Dušana Ćurčića. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka Aleksandra Stankovića ukupno neizmireno dugovanje tužene Kompanije „Dunav osiguranje“ a.d. prema tužiocu sa stanjem na dan 22.04.2016. godine iznosi 7.622,61 evra. Sudski veštak Dušan Ćurčić dao je nalaz i mišljenje u dve varijante, prema prvoj varijanti, ukoliko se primene propisi Republike Slovenije ukupna šteta po tužioca zbog neobračunavanja domicilne kamate za period od 1992. godine zaključno sa 08.05.2005. godine iznosi 4.480,52 evra, odnosno 365.934,03 dinara, jer se u Republici Sloveniji primenjivao konformni metod do 27.06.2003. godine, a nadalje proporcionalni metod, dok prema drugoj varijanti taj iznos je 4.185,28 evra, odnosno 341.821,22 dinara, koji je obračun je izvršen prema propisima Republike Srbije, imajući u vidu da je konformni metod u Republici Srbiji primenjivan do 03.03.2001. godine, a da je nadalje bio u primeni proporcionalni metod. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka potraživanje tužioca od 565.798 tolara na dan 14.02.1992. godine iznosi 6.062,63 evra, a da je tužilac dana 09.05.2005. godine naplatio ukupno 672.673,98 dinara (8.236,27 evra, odnosno 1.973.858,26 tolara), da obračunata kamata na 565.798 tolara za period od 14.02.1992. godine do 03.03.2001. godine primenom konformnog metoda, a potom od 03.03.2001. godine primenom proporcionalnog metoda do 09.05.2005. godine, iznosi 672.673,98 dinara (8.236,27 evra, odnosno 1.973.858,26 tolara), te da je preostalo za uplatu na dan 09.05.2005. godine 341.821,22 dinara (4.185,28 evra, odnosno 1.003.21,76 tolara).

Prvostepeni sud je kod utvrđenog da postoji osnov odogovornosti tuženih delimično usvojio zahtev tužioca i obavezao tužene da tužiocu solidarno plate 365.934,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.05.2005. godine do isplate, jer je smatrao da je u postupku prinudne naplate u izvršnom predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I 992/02 od strane tužene Narodne banke Srbije tužiocu manje isplaćen iznos od 365.934,03 dinara, dok je preostali zahtev tužioca odbio, kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu 6.550.257,42 dinara, sa zateznom kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 10.05.2005. godine do isplate.

Naime, drugostepeni sud je, imajući u vidu da je pravnosnažnom međupresudom od 17.12.2012. godine utvrđeno da u osnovu postoji solidarna obaveza tuženih, jer nepravilnim obračunom kamate u izvršnom postuku tužiocu nije isplaćeno celokupno potraživanje po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi, pa kod utvrđenog da tužiocu nije isplaćeno 341.821,22 dinara, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je obio, kao neosnovan zahtev tužica za isplatu iznosa od još 6.550.257,42 dinara, sa zateznom kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 10.05.2005. godine do isplate. Prihvaćenim obračunom sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke Dušana Ćurčića obračun kamate pravilno je izvršen primenom konformnog metoda do 03.03.2001. godine, a nakon toga prema stopama zatezne kamate prostom metodom, odnosno metodom prostog interesnog računa primenom propisima Republike Srbije, na koji način je, suprotno navodima revizije, pravilno utvrđena visina potraživanja tužioca prema tuženima. Suprotno navodima revizije, obračun potraživanja tužioca po pravnosnažnoj i izvrnoj presudi, a stim u vezi i kamate izvršen je pravilnom primenom propisa Republike Srbije, shodno članu 86. i 96. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“ br. 43 od 23. jula 1982. godine sa izmenama i dopunama). Ovo, jer pravnosnažna i izvršna strana sudska odluka, priznata od strane suda Republike Srbije, izjednačuje se odlukom suda Republike Srbije, a što znači da prilikom prinudnog izvršenja i obračuna kamate primenjuju se propisi Republike Srbije, pa je stoga pravilno stanovište drugostepenog suda da se kamata za period od 14.02.1992. godine do 09.05.2005. godine obračunava prema propisima Republike Srbije, i da je stoga tužiocu u izvršnom postupku ostalo neisplaćeno 341.821,22 dinara, koji iznos su tuženi solidarno obavezani da plate tužiocu.

Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalno prava.

Sa napred navedenih razloga, suprotno navodima revizije, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu iznosa od 6.550.257,42 dinara, i sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 405. stav 2. ZPP.

Protiv drugostepene presude i to odluke sadržane u stavu drugom izreke u obijajućem delu, tužilac je izjavio reviziju iz razloga propisanih članom 395. ZPP.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R3 9/20 od 13.05.2020. godine nije predloženo Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izuzetnoj reviziji tužioca u smislu člana 395. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 399. ZPP i utvrdio da revizija protiv odluke sadržane u stavu drugom izreke drugostepene odluke nije dozvoljena.

Naime, tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 20.07.2011. godine, a vrednost pobijanog dela predmeta spora je 24.112,81 dinara. Pa s obzirom da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta pre stupanja na snagu važećeg Zakona o parničnom postupku 01.02.2012. godine, to se u revizijskom postupku primenjuju odredba ranijeg Zakona o parničnom postupku, osim u pogledu revizijskog cenzusa. Budući da je pobijana drugostepena presuda doneta nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), na revizijski cenzus primenjuje se odredba člana 23. stav 3. toga zakona, po kojoj je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu tog zakona.

Budući da vrednost pobijanog dela predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra propisanu Zakona o parničnom postupku, to revizija u ovom delu nije dozvoljena.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić