Presudom Višeg suda u Nišu Gž 3371/17 od 06.11.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda Nišu P 9383/15 od 08.12.2016. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim da je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi ujednačavanja sudske prakse i potrebe novog tumačenja prava.

Tužilja je podnela sudu odgovor na reviziju tuženog.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u intresu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Stavom drugim istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, s obzirom na predmet tražene sudske zaštite i razloge zbog kojih su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev tužilje, kao i navode iz revizije tuženog. Stoga je Vrhovni kasacioni sud prihvatio da odlučuje o reviziji tuženog kao o izuzetno dozvoljenoj, te odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je dana 11.05.2009. godine, u ..., u večernjim časovima, fizički napao tada maloletnu tužilju i njenu sestru, tada maloletnu VV iz ..., kojom prilikom je izvršio nedozvoljene polne radnje za šta je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu K 1531/12 od 18.02.2013. godine oglašen krivim i osuđen za dva krivična dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi člana 180. stav 1. KZ, za koja mu je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od osam meseci. Zakonski zastupnik ovde tužilje, majka VV, je u toku navedenog krivičnog postupka istakla imovinskopravni zahtev, s tim da je navedenom presudom kao oštećena ovde tužilja upućena na parnicu radi ostvarivanja istog. Tužilja je dana 17.06.2015. godine sudu podnela tužbu protiv tuženog radi naknade nematerijalne štete po vidovima i u iznosima kako je navedeno u nižestepenim odlukama.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, a naročito od činjenice da postoji pravnosnažna osuđujuća krivična presuda kojom je utvrđeno da je tuženi u konkretnoj situaciji počinio krivično delo, a što tužilji omogućuje korišćenje privilegovanog roka zastarelosti za naknadu štete iz člana 377. ZOO, nižestepeni sudovi su zaključili da nije osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete budući da je u konkretnom slučaju zastarevanje potraživanja naknade štete prekinuto pokretanjem i vođenjem krivičnog postupka, te da je ponovo počelo da teče od dana pravnosnažnosti krivične osuđujuće presude (20.04.2014. godine) u smislu odredbe člana 377. stav 2. ZOO, a imajući u vidu da je tužba za naknadu štete podneta 17.06.2015. godine.

Međutim, po mišljenju ovog suda, nižestepene presude su zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 377. ZOO stavom 1. propisano je da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, dok je stavom 2. istog člana zakona propisano da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.

Odredbom člana 103. tačka 5. Krivičnog zakona propisano je da se krivično gonjenje ne može preduzeti kad protekne tri godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko jedne godine, dok je odredbom člana 104. stav 6. istog zakona propisano da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.

U konkretnom slučaju, tuženi je pravnosnažnom krivičnom presudom osuđen za dva krivična dela nedozvoljene polne radnje za koje delo je propisana kazna zatvora do tri godine, što dalje znači da relativna zastarelost krivičnog gonjenja za to krivično delo nastupa kad proteknu tri godine od izvršenja krivičnog dela, dok apsolutna zastarelost nastupa šest godina od izvršenja krivičnog dela, dakle 11.05.2015. godine.

Tačno je da odredba stava 2. člana 377. ZOO ne isključuje primenu odredaba o prekidu zastarelosti iz ZOO i na situacije u kojima se rok zastarelosti računa po članu 377. stav 1. ZOO, te da je u konkretnom slučaju došlo do prekida roka zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete isticanjem imovinskopravnog zahteva od strane tužilje kao oštećenog lica tokom krivičnog postupka koji se vodio protiv ovde tuženog u svojstvu okrivljenog zbog sumnje da je izvršio krivično delo iz kog proističe šteta koju je oštećena pretrpela, što dalje znači da je taj rok od tog momenta počeo teći iznova. Međutim, zastarelost je konačno limitirana protekom apsolutnog roka zastarelosti krivičnog gonjenja prema važećem krivičnom zakonodavstvu, te kako je tužba radi naknade nematerijalne štete od strane tužilje podneta 17.06.2015. godine, a apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila 11.05.2015. godine, to je po mišljenju ovog suda osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete istaknut od strane tuženog tokom prvostepenog postupka, a samim tim je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Iz izloženih razloga, nižestepene presude su preinačene tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan, te je odlučeno kao u stavu drugom izreke presude na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka iz stava trećeg izreke presude doneta je na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP, budući da je tuženi postigao uspeh u ovom sporu. Stoga mu pripada pravo na naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka i to na ime zastupanja od strane punomoćnika iz reda advokata za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 6.000,00 dinara, za zastupanje na 4 održana ročišta u iznosu po 7.500,00 dinara, za pristup na 2 neodržana ročišta u iznosu po 4.500,00 dinara, za sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i na ime sudske takse na odgovor na tužbu u iznosu od 14.800,00 dinara i sudske takse na žalbu u iznosu od 15.800,00 dinara, a što ukupno iznosi 87.600,00 dinara, a sve u skladu sa AT i TT. Tuženom nisu dosuđeni troškovi postupka po reviziji, budući da isti nisu ni opredeljeno traženi u reviziji u smislu odredbe člana 163. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić