U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa Nikola Tadić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zaječaru, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4874/17 od 15.05.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 20.05.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužilje, DELIMIČNO PREINAČUJU presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 4874/17 od 15.05.2018. godine i presuda Višeg suda u Zaječaru P 19/16 od 15.06.2017. godine i obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde da pored već dosuđenog iznosa isplati tužilji AA iz ... na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode oca, sada pok. BB iznos od još 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.06.2017. godine pa do isplate kao i troškove postupka po reviziji u iznosu od 22.500,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4874/17 od 15.05.2018. godine, u preostalom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zaječaru P 19/16 od 15.06.2017. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode oca, sada pok. BB naknadi iznos od 775.315,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2017. godine pa do konačne isplate, dok je za višak tužbenog zahteva od dosuđenog do traženih 10.000.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog lišenja slobode sada pok. BB i naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha u iznosu od 10.000.000,00 dinara, kao i zahtev za naknadu materijalne štete na ime obavljenog a neplaćenog rada u iznosu od 17.808.000,00 dinara, na ime neplaćenog prekovremenog rada u iznosu od 27.144.300,00 dinara, na ime gubitka plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode u iznosu od 66.000,00 dinara, na ime razlike u platama pre i posle štetnog događaja u iznosu od 6.720.000,00 dinara, na ime gubitka penzije u iznosu od 4.410.000,00 dinara i na ime razlike u penzijama u iznosu od 6.790.000,00 dinara odbijen zahtev kao neosnovan. Istom presudom je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 21.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4874/17 od 15.05.2018. godine odbijene su žalbe stranaka i potvrđena navedena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavila reviziju tužilja zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da je revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji vodi računa po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na učinjenu bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 5. Zakona o parnično postupku jer pobijana odluka nije zasnovana na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Isticanje bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku nije od značaja jer navedena povreda postupka nije revizijski razlog propisan članom 407. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja, rođena 1946. godine je ćerka sada pok. BB preminulog 04.04.1998. godine u ... Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Negotinu Reh 15/12 od 29.04.2013. godine usvojen je zahtev za rehabilitaciju pok. BB i utvrđeno da je presuda Vojnog suda u Beogradu Sud. br. 1002/51 od 31.08.1951. godine ništava od njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice. Između stranaka je zaključen sporazum o rehabilitacionom obeštećenju, kojim se tužena obavezala da tužilji isplati iznos od 224.685,00 dinara na ime nematerijalne štete za duševne bolove tužilje zbog lišenja slobode oca. BB je radio kao zamenik načelnika OZNE, uhapšen je bez prethodnog poziva ili obaveštenja a porodica je saznala da se nalazi u zatvoru na Golom Otoku tek nakon nekoliko meseci od hapšenja. Osuđen je na deset godina zatvora a kaznu je izdržavao na Golom Otoku u periodu od 23.10.1950. godine do 29.11.1956. godine kada je pušten na slobodu. Tokom njegovog boravka u zatvoru porodica je imala egizstencijalne probleme, živela u teškim uslovima uz prezir okoline bez uslova za adekvatno školovanje i zdravstvenu zaštitu. Duševne patnje tužilje ocenjene su veštačenjem sudskog psihologa.

Nižestepenim odlukama je delimično usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode oca. Zahtev je odbijen do traženog iznosa od 10.000.000,00 dinara po ovom osnovu, na ime naknade za pretrpljeni strah kao i za traženu naknadu materijalne štete u celosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana odluka u odbijajućem delu zahteva za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode oca je delimično zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbama člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ br. 92/11) je propisano da pored drugih lica zahtev za rehabilitaciju mogu podneti i deca lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona koja su za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja. Prema članu 26. stav 3. istog zakona rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. ovog zakona ima pravo da naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Tužilja, kao lice kome je bilo uskraćeno roditeljsko staranje u dužem periodu, prema citiranim odredbama ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode sada pokojnog oca. Ocenjujući utvrđene okolnosti konkretnog slučaja: da je otac tužilje lišen slobode u vreme kada je tužilja imala četiri godine, da je više od šest godina bila lišena očevnog prisustva, njegovog staranja, izdržavanja, pažnje i ljubavi, da je tokom odrastanja i školovanja postojala svest i negativan odnos okoline zbog boravka njenog oca u zatvoru i da su se posledice očeve osude i odsustva svestrano odrazile na ličnost i život tužilje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete po ovom osnovu, koji sa vansudskom isplatom štete tužilji iznosi ukupno 1.000.000,00 dinara nije adekvatan značaju povređenog dobra tužilje i cilju kome naknada služi. Stoga su nižestepene odluke preinačene i primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tužena je obavezana da pored dosuđenog iznosa tužilji isplati dodatni iznos od 500.000,00 dinara. Navedeni iznos i ranije isplaćen i dosuđeni iznos od ukupno 1.500.000,00 dinara predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za ovaj vid štete. Tužilji je dosuđena na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima i kamata na navedeni iznos od donošenja prvostepene presude do konačne isplate.

Traženi iznos na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode oca preko dosuđenog prevazilazi kriterijume pravične naknade i formirane sudske prakse usled čega je Vrhovni kasacioni sud reviziju u preostalom odbijajućem delu potraživanja po ovom osnovu odbio kao neosnovanu vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi.

Pravilno je nižestepenim odlukama odlučeno o zahtevu za naknadu štete za pretrpljeni strah, odbijanjem ovog potraživanja, jer Zakonom o rehabilitaciji nije propisano pravo na naknadu trećih lica po ovom osnovu usled čega nema mesta ni primeni člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo i to odredbe člana 26. Zakona o rehabilitaciji odbijanjem zahteva tužilje za naknadu materijalne štete na ime obavljenog i neplaćenog rada, na ime neplaćenog prekovremenog rada, gubitka plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, na ime razlike u platama pre i posle štetnog događaja, na ime gubitka penzije i razlike u penzijama sada pok. BB. Iz sadržine citiranog člana 26. Zakona o rehabilitaciji proizilazi da pravo na naknadu materijalne štete, nastale zbog povrede prava i slobode pripada isključivo rehabilitovanim licima. Zakon o rehabilitaciji je specijalan propis, koji je izričito odredio nosioce prava, osnov i obim prava na rehabilitaciono obeštećenje i krug lica kojima pripadaju ova prava se ne može proširivati pravilima o nasleđivalju i pravnom sledbeništvu. Stoga tužilja kao ćerka rehabilitovanog lica, preminulog pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji nema pravo na naknadu tražene materijalne štete.

Revizijom se neosnovano osporava odluka o naknadi materijalne štete ukazivanjem na odredbe Ustava, Konvencije UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka, Rezolucije generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 21.03.2006. godine, Preporuku komisije za ljudska prava, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o zabrani diskriminacije, jer nižestepene odluke nisu u suprotnosti sa navedenim propisima i pravnim aktima. Ustavom nije predviđeno pravo na rehabilitaciju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišeni života, slobode i drugih prava, na osnovu sudske ili administrativne odluke ili bez tih odluka u ranijem pravnom režimu, ali je u cilju zaštite ostvarivanja osnovnih ustavnih načela ljudskih i manjinskih prava i sloboda donet Zakon o rehabilitaciji kojim su uređena ta pitanja. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i slobode imaju samo rehabilitovana lica usled čega nisu osnovani navodi revizije da ta prava mogu ostvariti i naslednici rehabilitovanog lica koje je preminulo pre podnošenja tužbe, pre donošenja odluke o rehabilitaciji i donošenja Zakona o rehabilitaciji. Zakon o rehabilitaciji je specijalan propis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Takođe članom 14. stav 1. navedene Konvencije UN garantovano je pravo žrtve nekog akta torture na naknadu i pravilno i odgovarajuće obeštećenje kao i to da u slučaju smrti žrtve akta torture imaoci prava te žrtve polažu prava na obeštećenje iz čega proizilazi da titulari prava na obeštećenje u slučaju torture mogu biti i druga lica ali samo u slučaju kada je smrt žrtve neposredno nastupila kao posledica akta torture, što ovde nije slučaj budući da je otac tužilje preminuo 04.04.1998. godine i da nacionalnim zakonodavstvom odnosno odredbama Zakona o rehabilitaciji pravo na naknadu materijalne štete nije propisano za naslednike.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude revizija je u nepreinačenom delu odbijena kao neosnovana.

Sud je obavezao tuženu da naknadi tužilji troškove postupka za sastav revizije, primenom člana 153, 154. i 165. Zakona o parničnom postupku.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude u stavu prvom na osnovu člana 416. stav 1. i stavu drugom primenom člana 414. stav 1. istog zakona.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić