Posebna revizija je, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Ispitujući postojanje razloga koji bi izjavljeni posebnu reviziju učinili izuzetno dozvoljenom, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, uzimajući u obzir vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva.

U konkretnom sporu je pravnosnažnom presudom odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje da su tuženi zauzeli delove parcele tužioca i za predaju tih delova parcele u državinu tužioca. Razlozi na kojima su donete nižestepene odluke počivaju na okolnostima da su stranke susedi čije se parcele graniče, da se katastarska i faktička međa između njihovih parcela ne poklapaju, da je faktička međa postojala od kada je 1960. godine otac tužene ušao u posed parcele koju je kupio, da faktičku među čini zid od cigala koji su 1954. godine izgradili tužilac i njegov otac, da je koš do tog zida sagradio otac tužene u periodu do 1961. godine, čemu se tužilac nije protivio, te da je tužena, odnosno njen pravni prathodnik, stekla pravo svojine na zauzetom delu tužiočeve parcele održajem saglasno čl. 28, 72. i 30. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, jer su bili savesni držaoci i da tuženi nije dokazao drugačije.

Pošto tužilac ne ukazuje na drugačije pravnosnažne odluke u činjeničnoj i pravnoj situaciji sličnoj onoj kako je u konkretnom slučaju i u suprotnom presuđenju, a nisu ispunjeni ni drugi zakonski razlozi zbog kojih bi posebna revizija bila dozvoljena, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 2. ZPP i ocenio da u smislu te zakonske odredbe revizija nije dozvoljena.

Naime, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3. ZPP).

U konkretnom slučaju vrednost predmeta spora nije označena u tužbi od 02.08.2012. godine. Sud je 10.09.2014. godine naložio tužiocu da plati taksu za tužbu u iznosu od 5.900,00 dinara, koji odgovara vrednosti predmeta spora od 100.000,00 dinara, pa je očigledno da je u pitanju spor ispod revizijskog cenzusa od 40.000 evra, zbog čega je revizija nedozvoljena i kao takva odbačena drugim stavom izreke ovog rešenja, primenom člana 413. ZPP.

Zahtev tužioca za naknadu troškova po reviziji je odbijen stavom trećim izreke ovog rešenja, na osnov člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. ZPP, s obzirom da tužilac u postupku po reviziji nije uspeo.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković