Dopunskom presudom Osnovnog suda u Kraljevu, Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P2 179/18 od 07.12.2018. godine, odbijen je protivtužbeni zahtev tužene BB iz ... kojim je tražila da se tužilac AA iz ... obaveže da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta i za period od 01.09.2016. godine pa do 01.12.2017. godine.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 49/19 od 14.02.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kraljevu, Sudske jedinice u Vrnjačkoj Banji P2 179/18 od 14.05.2018. godine u stavu drugom izreke (odbijajući deo). Stavom drugim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Kraljevu, Sudske jedinice u Vrnjačkoj Banji P2 179/18 od 14.05.2018. godine u stavu prvom izreke tako da glasi: „Obavezuje se tužilac da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta VV plaća mesečno iznos od 13.000,00 dinara počev od 01.12.2017. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski razlozi, svakog 01. do 10. u mesecu za tekući mesec, uplatom na tekući račun majke BB broj ... kod Banke „GG“ pod pretnjom izvršenja, dok je odbijen tužbeni zahtev tužene za iznos od još 2.000,00 dinara mesečno. Stavom trećim izreke preinačena je dopunska presuda Osnovnog suda u Kraljevu, Sudske jedinice u Vrnjačkoj Banji P2 179/18 od 07.12.2018. godine tako da glasi: „Obavezuje se tužilac da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta VV plaća mesečno iznos od 13.000,00 dinara i za period od 01.09.2016. godine pa do 01.12.2017. godine, svakog 01. do 10. u mesecu za tekući mesec, s`tim što će dospele a neisplaćene iznose uplatiti na tekući račun majke BB broj ... kod Banke „GG“, u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom izvršenja. Stavom četvrtim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju pobijajući je u stavovima prvom, drugom i u delu stava trećeg izreke koji se odnosi na visinu izdržavanja (bez osporavanja perioda izdržavanja), zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) i člana 208. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/2005, 72/2011 i 6/2015), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak ...2006. godine u ... . U tom braku je rođeno zajedničko dete stranaka, maloletna VV dana ...2006. godine. Bračni odnosi supružnika nisu bili skladni od momenta zasnivanja bračne zajednice i stranke faktički ne žive zajedno još od 2007. godine kada je tužena sa maloletnim detetom napustila zajednicu života.

Od tada tužena sa maloletnim detetom živi kod svojih roditelja u ... . Tužena je zaposlena u DD i ostvaruje mesečna primanja u iznosu od oko 50.000,00 dinara. Ne poseduje imovinu na svom imenu. Tužilac je po zanimanju ... i radi u svojoj privatnoj ordinaciji u ... gde zarađuje mesečno oko 30.000,00 dinara. Nema zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica. Maloletna VV je u vreme presuđenja bila učenik petog razreda osnovne škole, bavi se vannastavnim aktivnostima - pohađa školu crtanja i stranog jezika i bavi se ritmičkom gimnastikom. Za vannastavne aktivnosti maloletnog deteta potrebno je 2.000,00 dinara mesečno za ritmičku gimnastiku, 4.000,00 dinara mesečno za školu stranog jezika i 2.000,00 dinara mesečno za školu crtanja. Mesečni troškovi deteta za odlaske u pozorišta, muzeje i bioskope u organizaciji škole iznose oko 1.000,00 dinara, za knjige za narednu školsku godinu 13.500,00 dinara, za odlaske na ekskurziju u toku jedne školske godine 4.000,00 dinara, dok je za garderobu potrebno 7.000,00 do 8.000,00 dinara mesečno, za hranu oko 15.000,00 dinara mesečno, za odlaske kod drugarica i drugova na rođendane oko 2.000,00 dinara mesečno, a za održavanje kuće i za troškove komunalija 7.000,00 do 8.000,00 dinara mesečno. Ukupno je za izdržavanje maloletnog deteta potrebno mesečno 30.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da postoji obaveza tužioca da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta sa kojim ne živi. Prvostepeni sud je našao da visina tužiočeve obaveze treba da iznosi 15.000,00 dinara mesečno i da počinje od dana kada je tužena podnela protivtužbu za dečije izdržavanje u brakorazvodnoj parnici (01.12.2017. godine), dok je drugostepeni sud po žalbi tužioca smanjio njegov doprinos dečijem izdržavanju na 13.000,00 dinara mesečno, uzimajući u obzir pre svega mogućnosti tužioca kao dužnika izdržavanja, dok je po žalbi tužene utvrdio da tužilac ima obavezu da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta počev od 01.09.2016. godine, kao datuma podnošenja tužbe u ovoj parnici, budući da je sam tužilac postavljenim tužbenim zahtevom predložio da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta, ostavljajući na sudu odluku o visini njegovog doprinosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio odluku prvostepenog suda o visini novčane obaveze tužioca u izdržavanju maloletnog deteta, koja se revizijom osnovano osporava.

Saglasno članu 67. i 68. stav 1. i 2. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br.18/05, 72/11 i 6/15), pravo i dužnost roditelja je da se staraju o deci, dok prema članu 73. i 160. stav 1. Zakona, dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja. Prema odredbi člana 160. stav 1. Porodičnog zakona, visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja, i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa i o minimalnoj sumi izdržavanja, definisanoj odredbom člana 160. stav 4. istog zakona. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (član 160. stav 2.), dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (član 160. stav 3.). Prema članu 162. stav 3. istog zakona, ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Osnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda koji je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, dao preveliki značaj činjenici visine zarade koju je tužilac prijavio kao privatni preduzetnik – doktor privatne prakse, zanemarujući kriterijume potrebe deteta kao poverioca izdržavanja, životni standard roditelja dužnika izdržavanja i minimalnu sumu izdržavanja kao korektivni faktor. Svoju odluku drugostepeni sud je zasnovao na razlozima da su prihodi tužene kao drugog dužnika izdržavanja veći od tužiočevih iz kog razloga njihov doprinos u izdržavanju maloletnog deteta ne treba da bude podjednak, te da je tužilac u mogućnosti da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta iznosom od 13.000,00 mesečno, a da se sa tim iznosom, uz veći novčani doprinos majke, može obezbediti onaj nivo životnog standarda kakav uživa i roditelj kao davalac izdržavanja, pri čemu dosuđenim neće biti ugrožena egzistencija tužioca.

Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom kriterijuma iz citiranog člana 160. Porodičnog zakona adekvatno utvrdili potrebe maloletnog deteta stranaka spram njenog uzrasta i aktivnosti, dok je prvostepeni sud pravilno odredio visinu obaveze tužioca u iznosu od 15.000,00 dinara koji je po nalaženju revizijskog suda u skladu sa realnim mogućnostima tužioca i njegovim životnim standardom. Dosuđeni iznos od 15.000 dinara mesečno, uz doprinos majke, kako u novcu, tako i kroz rad, neposrednu brigu i staranje o detetu koje svakodnevno ulaže, neophodan je za izdržavanje zajedničkog maloletnog deteta parničnih stranaka, kojim će se omogućiti najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj-dužnik izdržavanja, ovde tužilac. Prema nalaženju ovog suda, plaćanjem tog iznosa neće biti ugrožena egzistencija tužioca. Pri tome, opšte je poznata činjenica da lekari radom u privatnoj praksi mogu da ostvare veće prihode nego radom u javnim zdravstvenim ustanovama, što je i opredeljujući razlog zbog čega se lekari odlučuju za otvaranje privatnih ordinacija, te je i ova opštepoznata činjenica uticala na odluku revizijskog suda da poveća visinu tužiočevog doprinosa, koji će morati kroz rad u privatnoj praksi da se više angažuje na ostvarivanju većih prihoda od trenutno prijavljenih, budući da je nesporno zdrav i radno sposoban.

Uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja - da su potrebe maloletnog deteta utvrđene prema uzrastu, da oba roditelja ostvaruju redovne mesečne prihode i da tužilac nema obavezu izdržavanja drugih lica, Vrhovni kasacioni sud je o obavezi tužioca odlučio u skladu sa članom 160. stavovi 1.-3. Porodičnog zakona i visinu njegove obaveze odredio u smislu člana 162. stav 2. istog zakona. Preko dosuđenog iznosa od 15.000,00 dinara mesečno, revizija tužene se pokazuje kao neosnovana, jer nema zakonskog osnova da se tužilac obaveže da doprinosi dečijem izdržavanju u potraživanom iznosu od 30.000,00 dinara, koliko su utvrđene ukupne mesečne potrebe deteta.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. i člana 414. stav 1 ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić