Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u delu odluke o kamati na iznos glavnog duga, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizje na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP. Pravnosnažnom presudom odlučeno je o naknadi štete zbog neisplaćenih invalidnina, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev delimično osnovan, a tužena obavezana da tužiocu plati (na ime glavnog duga i kamate na glavni dug za period od novembra 2013. godine zaključno sa avgustom 2017. godine), dok je odbijen tužbeni zahtev za period od novembra 1999. godine zaključno sa oktobrom 2013. godine, zbog zastarelosti potraživanja. O ovom pravu tužioca, visini tražene naknade i kamati sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom kao u ovoj pravnoj stvari, a tiče se primene odredaba članova 172, 186. i 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U pobijanoj drugostepenoj odluci izražen je pravni stav da, imajući u vidu da je osnov potraživanja naknada štete, koja se smatra dospelom od trenutka kada je tužena imala obavezu da isplati invalidninu, pa kako je tužiocu pravnosnažnim i izvršnim rešenjem priznato pravo na invalidninu i ono proizvodi pravno dejstvo sve dok u propisanom upravnom postupku ne bude izmenjeno ili ukinuto, a tužena u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazala da je stečeno pravo na invalidninu u međuvremenu ukinuto, niti menjano nekim drugim rešenjem. Tužena je u takvoj situaciji bez zakonskog osnova obustavila isplatu invalidnine, čime je tužiocu prouzrokovala štetu. Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke ovog suda, kao i odluke nižestepenih sudova, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari jer odluka o osnovanosti zahteva sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u postupku na kome je zasnovana sudska odluka, pa stoga da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 28. Zakona o parničnom postupku propisano je da ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (stav 1), da kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2).

U konkretnom slučaju, revizija je izjavljena protiv odluke u delu kojim je odlučeno o kamati na glavni dug (periodu za koji teče kamata), dakle protiv dela presude kojim je odlučeno o sporednom traženju tužioca koje ne čini njegovo glavno potraživanje, to i revizija nije dozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković