Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Odlučujući o izuzetnoj dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - US, 74/2013 - US, 55/14, 87/18 i 18/20, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Nižestepeni sudovi su, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, doneli odluku u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine i izraženim u brojnim presudama Vrhovnog kasacionog suda. Prema ovom pravnom stavu banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Pobijana drugostepena presuda je u skladu sa usvojenim pravnim stavom. Tužena nije dokazala da je pre zaključenja ugovora o kreditu tužiocu uručila ponudu koja je sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, a na njoj je bio teret dokazivanja te činjenice (član 231. ZPP). Zbog toga o posebnoj reviziji tužene nije potrebno odlučivati u cilju ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojim je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj parnici sa zahtevom za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora o kreditiranju i sticanja bez osnova podneta je 18.07.2018. godine. Vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo je 10.000,00 dinara, s tim što je podneskom od 13.12.2018. godine preciziran tužbeni zahtev i označena vrednost spora u iznosu od 12.000,00 dinara.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarska protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić