Presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž 7509/23 od 03.08.2023. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženom bankom zaključila Ugovor o gotovinskom kreditu broj ... od 24.04.2019. godine, kojim je odobren kredit od 210,000,00 dinara sa periodom vraćanja od 95 meseci. Odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. navedenog ugovora predviđeno je da se tužilja obavezuje da plati Banci jednokratnu fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2,00% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. U obrascu ponude od 24.04.2019. godine, u tački 3.2. navedena je visina efektivne kamatne stope od 9,60 % na godišnjem nivou, kao i ukupan iznos koji će korisnik kredita platiti tokom perioda otplate kredita, dok je u tački 3.3. navedena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita između ostalog naknada za obradu kreditnog zahteva od 2,00%, odnosno 4.200,00 RSD (fiksno). Ponuda je potpisana od strane ovlašćenog lica tužene banke i od strane tužilje. Tužena je od tužilje kao korisnika kredita 24.04.2019. godine naplatila naknadu za odobravanje u iznosu od 4.200,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna ugovorna odredba ništava, jer po stanovištu prvostepenog suda tužilja u predugovornoj fazi (pre zaključenja ugovora) nije bila obaveštena o obavezi plaćanja predmetne naknade, s obzirom da je ponuda od 24.04.2019. godine dostavljena u fotokopiji, čiju je verodostojnost tužilja osporila, uz dodatnu argumentaciju drugostepenog suda da je tužena banka imala je pravo da od tužilje naplati naknadu za obradu kredita, iskazanu kroz obračun efektivne kamatne stope, ali da tužilji, kao korisniku nije predočeno ugovornom odredbom niti u predugovornoj fazi na šta se ova naknada odnosi, nije precizirano koji su to troškovi obrade kredita, niti su jasno određeni, što je čini protivnom osnovnim načelima obligacionog prava, pa tužena nije dokazala da je tužilju na način propisan zakonom i podzakonskim aktima obavestila o obavezi plaćanja predmetnih troškova pre zaključenja ugovora. Zato je tužena u obavezi da tužilji vrati naplaćeni novčani iznos sa kamatom na osnovu članova 104, 210. i 214. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti. Po članu 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo prvo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 24.04.2019. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predmetni ugovor o kreditu zaključen je 24.04.2019. godine i u ponudi (obrazac 1B - osnovni podaci o kreditu) od 24.04.2019. godine sadržani su osnovni elementi predmetnog ugovora o kreditu, pored ostalog u tački 3.3. (vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita) označeni su troškovi jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva 4.200,00 dinara (izražena u apsolutnom iznosu), kao i procenat jednokratne naknade 2,00 %, ( fiksno). Navedena naknada odgovara ugovornoj odredbi člana 9. stav 1. tačka 1. ugovora, kojom se korisnik kredita obavezao da tuženoj plati troškove naknade za obradu kredita 2,00 % od iznosa odobrenog kredita. Osim toga u tački 3.2. ponude određena je i visina efektivne kamatne stope od 9,60 % na godišnjem nivou i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom perioda otplate kredita. Iskazivanje u ponudi ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (EKS) pokazuje ukupnu cenu kredita i omogućava korisniku da uporedi istovrsne ponude različitih davalaca finansijskih usluga (član 2. stav 1. tačka 21. i član 17. stav 4. tačka 8. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) što mu pomaže u donošenju odluke za koji bankarski proizvod da se opredeli.

Ugovor o kreditu je ugovor po pristupu čije osnovne elemente sačinjava banka kao davalac finansijske usluge, pri čemu je banka dužna da klijentu, pruži informacije o uslovima koji se odnose na odobravanje kredita, pa korisnik kredita može da prihvati ili ne ponuđene uslove ugovora. Nema sumnje da banka u ovom ugovornom odnosu ima dominantan položaj, ali suprotno stanovištu nižestepenih sudova, po odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označene Odluke NBS, tužena nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti mehanizam po kome je dobila visinu ove naknade, niti postojanje stvarnih troškova, već je tužilja sadržinom ponude u predugovornoj fazi, obaveštena o vrsti i visini naknade i da li je fiksna ili promenljiva. Iskazivanjem u ponudi i u ugovoru naknade za bankarsku uslugu (troškovi naknade za odobravanje, fiksna, izražena u apsolutnom novčanom iznosu u ponudi i procentualno u ugovoru) zadovoljava se i uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO.

Ponuda je sastavljena 24.04.2019. godine i banka je na osnovu člana 17. stav 4. tačka 20. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, navela da je obavezuju podaci iz ponude do 24.04.2019. godine. Tužilja je takvim postupanjem tužene, kao ponudioca u potpunosti informisana o uslovima kredita u predugovornoj fazi i data joj je mogućnost da ponudu razmotri i o njoj odluči, što je i bila zakonska obaveza banke. U konkretnom slučaju došlo je do zaključenja ugovora o kreditu 24.04.2019. godine, na osnovu ponude od 24.04.2019. godine, koja joj je uručena što je tužilja potvrdila potpisujući Ponudu za zaključenje ugovora. Prihvatanjem učinjene ponude ugovor se smatra zaključenim (članovi 31. i 32. ZOO), a po članu 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga tužilja je kao korisnik imala pravo da odustane od zaključenog ugovora o kreditu u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora bez navođenja razloga za odustanak, ukoliko je naknadno utvrdila da uslovi ugovora ne odgovaraju njenim potrebama i finansijskoj situaciji. Zato suprotno stanovištu nižestepenih sudova, predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, a činjenica da je tužilja osporila ponudu zato što je dostavljena u fotokopiji, nema uticaja. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tužbeni zahtev, povodom revizije tuženog, to su preinačene nižestepene presude i u pogledu odluke o troškovima, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav jednog obrazloženog podneska od strane advokata u iznosu od 9.000,00 dinara i zastupanja na dva održana ročišta u iznosu od 10.500,00 dinara i za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“ 37/2021 od 14.04.2021. godine). Trošak sudske takse priznat je na ime takse za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu po 1.900,00 dinara, takse na reviziju od 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18) što sve ukupno čini iznos od 79.300,00 dinara. Kako obračun o nagradi i naknadi troškova advokata za sastav podneska, žalbe i revizije ne sadrži elemente računa propisane odredbom čl. 42. Zakona o porezu na dodatu vrednost zakonom, to se troškovi na ime PDV, za pruženu advokatsku uslugu, ne mogu priznati kao stvarni trošak stranke u smislu odredaba čl. 153. i 154. ZPP.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković