Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba da se o posebnoj reviziji tužioca odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiočevo vozilo oštećeno je u sudaru sa srnom na putu Zaječar-Negotin, delu puta u blizini lovišta čiji je korisnik tuženi. Tužilac se u vožnji pridržavao saobraćajnih propisa i nije vozio u alkoholisanom stanju. Na delu puta na kojem je došlo do štetnog događaja nije bio postavljen znak upozorenja na mogućnost pojave divljači na putu. Tuženi je, pre i posle štetnog događaja, od Republičke direkcije za puteve zahtevao postavljanje takvog saobraćajnog znaka. Na tužiočevom vozilu prouzrokovana je šteta u visini od 121.797,50 dinara. Presudom Prekršajnog suda u Zaječaru - Odeljenje u Knjaževcu Pr 1474/2019 od 22.12.2020. godine (nepravnosnažna), okrivljeno Javno preduzeće „Putevi Srbije“ oglašeno je odgovornim za prekršaj iz člana 326. stav 1. tačka 16. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, a direktor tog preduzeća kao odgovorno lice za prekršaj iz člana 326. stav 2. u vezi stava 1. tačka 16. tog zakona. Odgovornost ovih lica utvrđena je zbog propusta da na deonici puta Zaječar-Negotin postave saobraćajnu signalizaciju „divljač na putu“, u skladu sa članom 132. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i nepreduzimanja drugih mera i radnji u cilju bezbednog odvijanja saobraćaja u zaštitnom pojasu puta radi sprečavanja izlaska divljači na put, zbog čega je 15.04.2019. godine na tom delu puta došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je tužilac svojim vozilom udario u divljač na putu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom članova 87. i 88. Zakona o divljači i lovstvu zaključili da je tuženi pasivno legitimisan i da odgovara za nastalu štetu po pravilima o objektivnoj odgovornosti, kao imalac opasne stvari u smislu člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, po stanovištu sudova, tuženi je u ovom slučaju oslobođen od odgovornosti u skladu sa članom 177. Zakona o obligacionim odnosima jer je preduzeo jednu od mera za sprečavanje nastanka štete od divljači, predviđenu članom 3. stav 1. tačka 6. i članom 5. stav 1. tačka 12. Pravilnika o merama za sprečavanje štete od divljači i postupku i načinu utvrđivanja štete, tako što je od upravljača puta zahtevao postavljanje saobraćajnih znakova za ograničenje brzine i upozorenja na moguću pojavu divljači na putu.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Tuženi - korisnik lovišta odgovara za štetu prouzrokovanu tužiocu po pravilima o objektivnoj odgovornosti iz članova 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima jer se divlje životinje (divljač) smatraju opasnim stvarima. Od odgovornosti tuženi se može osloboditi pod uslovima iz člana 177. tog zakona. Prema toj odredbi, imalac se oslobađa od odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti ni izbeći ili otkloniti (stav prvi), ili ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenog ili trećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (stav drugi). Imalac se oslobađa od odgovornosti delimično ako je oštećeni delimično doprineo nastanku štete (stav treći), a ako je nastanku štete delimično doprinelo treće lice, ono odgovara oštećenom solidarno sa imaocem štete i dužno je snositi naknadu srazmerno težini svoje krivice (stav četvrti).

U ovom slučaju tuženi pokušava da otkloni svoju odgovornost tako što ističe činjenicu da je od pravnog lica koje upravlja putevima zahtevao da, na mestu gde se štetni događaj desio, postavi saobraćajni znak „divljač na putu“, ali da se to pravno lice o njegov zahtev oglušilo. Ova radnja, iako je označenim Pravilnikom predviđena kao jedna od mera za sprečavanje štete od divljači, po shvatanju revizijskog suda u potpunosti ne isključuje odgovornost tuženog u smislu člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi nije dokazao da je propust upravljača puta da na delu puta u blizini lovišta postavi odgovarajuću saobraćajnu signalizaciju isključivi uzrok nastale štete. Međutim, propust upravljača puta da izvrši zakonsku obavezu postavljanja odgovarajuće saobraćajne signalizacije uspostavlja solidarnu odgovornost tog pravnog lica i tuženog za nastalu štetu, u skladu sa članom 177. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima. U slučaju postojanja solidarne odgovornosti za štetu, oštećeni može zahtevati njenu naknadu u celosti od svakog solidarnog dužnika, u skladu sa odredbom člana 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi za sastav tužbe i jednog podneska u iznosu od po 6.000,00 dinara, sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, zastupanje na šest održanih ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara i jednom neodržanom ročišitu u iznosu od 4.500,00 dinara, predujma za veštačenje u iznosu od 10.000,00 dinara i sudskih taksi za tužbu i prvostepenu presudu u iznosu od po 12.236,00 dinara, reviziju u iznosu od 24.472,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 36.708,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić