Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br: 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se tužilac u reviziji poziva.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, radi postupanja po primedbama iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 696/2019 od 18.12.2019. godine, pravni prethodnik tužioca, njegova sada pokojna majka VV i tužilac su kao suinvestitori zaključili sa tuženom kao suinvestitorom i izvođačem radova, ugovor o zajedničkoj izgradnji stambenog objekta na KP br. .. KO Beograd, dana 21.02.2002. godine, sa klauzulom po sistemu „ključ u ruke“. Tim ugovorom je predviđeno da sve troškove pribavljanja dozvola, saglasnosti i odobrenja, troškove za primarno i sekundarno opremanje građevinskog zemljišta, geodetskog snimanja objekta, etatizaciju objekta i upis objekta u zemljišne knjige, snosi izvođač radova. Stranke su se sporazumele koji će im stanovi u novoizgrađenoj zgradi pripasti. Ugovoreno je da izvođač radova o svom trošku, svojim sredstvima i materijalom izgradi predmetni objekat u celini i da snosi sve eventualne troškove poreza na kapitalni dobitak po osnovu kupoprodaje onih nepokretnosti koje mu na osnovu tog ugovora pripadaju i da će predviđene radove da završi u roku od 8 meseci od momenta otpočinjanja izgradnje, što ukoliko ne ispoštuje, platiće suinvestitorima - tužiocu i njegovoj majci, za svaki mesec zakašnjenja po 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Aneksom ugovora od 20.09.2002. godine precizirani su delovi zgrade – stanovi koji će pripasti ugovaračima, kao i da će garažni prostor koji pripada tužiocu biti snabdeven mokrim čvorom i mini lavaboom, kao i kakva će biti završna obrada podova i zidova i kakva će biti vrata na garaži. Ugovorom su predviđena i druga pitanja u vezi sa grejanjem, opremanjem stanova i dr. Izgradnja objekta otpočela je marta – aprila 2002. godine. Tužilac je dolazio na gradilište, pratio izgradnju objekta, primetio nedostatke prilikom izgradnje svojih stanova, zbog čega je došao u sukob sa suprugom tužene. Tražio je obezbeđenje dokaza u postupku pred Petim opštinskim sudom u Beogradu, pa su stalni sudski veštaci za oblast građevinarstva i elektrotehnike dali mišljenje o neizvedenim radovima koji su ugovoreni na objektu, kao i o popravkama, koji nalaz datira od 20.05.2004. godine. Radovi na predmetnom stambenom objektu završeni su septembra meseca, a svi stanovi su bili useljeni u periodu oktobar – novembar 2002. godine. Kako tužilac nije odgovarao na pozive tužene kao suinvestitora i izvođača radova da primi ključeve od stanova i garaže, isti su mu dati posredstvom trećeg lica i ostavljeni u sandučetu u septembru mesecu 2002. godine. Majka tužioca VV preminula je ...2003. godine, a prema ostavinskom rešenju O 254/04 od 02.03.2004. godine, tužilac je njen jedini naslednik, koji od tužene potražuje ugovornu kaznu od po 1.000 evra mesečno zbog zadocnjenja sa ispunjenjem ugovorne obaveze – predaje tri stana i garaže. Međutim, stan površine 45 m2 tužilac je prodao za 45.000 evra još u toku izgradnje, 2002 .godine; majčin stan površine 65 m2 prodao je za 56.000 evra 2007. godine, a 2008. godine prodao je stan koji je njemu pripao površine 92 m2 za kupoprodajnu cenu od 120.000 evra i garažu za iznos od 500 do 600 evra po m2, pa u predmetnom objektu u ... broj .. tužilac više nema nepokretnosti. Tužilac smatra da mu pripada pun iznos ugovorne kazne za preostala dva stana i garažu, odnosno za majčin stan, njegov stan i garažu, zbog zadocnjenja sa ispunjenjem obaveze od strane izvođača radova. Tužilac je u toku parnice pravnosnažno uspeo sa potraživanjima na ime troškova stanovanja, troškova selidbe, na ime troškova kupovine pločica, sanitarija za kupatilo, neplaćenih troškova objedinjene naplate za vreme gradnje spornog objekta, na ime popravke garaže i suterenskih prostorija, kao i na ime dosuđenog novčanog iznosa za nevraćene stvari koje je tužena uskladištila.

Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog na glavnoj raspravi održanoj po ovlašćenju iz člana 383. i 384. Zakona parničnom postupku, drugostepeni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 273. stav 4. i 5. Zakona o obligacionim odnosima (kako je to pogršeno zaključio prvostepeni sud), jer su tužiocu ključevi od svih nepokretnosti predati septembra 2002. godine (iskaz tužioca pred drugostepenim sudom od 14.10.2020. godine), pa je tužilac najkasnije novembra meseca 2002. godine bio u posedu svojih nepokretnosti, što znači da je predmetni objekat izgrađen u roku od 8 meseci od momenta otpočinjanja gradnje. Tužilac nije dokazao da je po prijemu ispunjenja, bez odlaganja saopštio tuženoj da zadržava pravo na ugovornu kaznu, obzirom da prezentirana opomena pred utuženje tuženoj od 18.11.2002. godine, nije potpisana od strane tužioca, odnosno njegovog punomoćnika, niti je dokazano da je ista uručena tuženoj, zbog čega je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca i odlučio kao u izreci pobijane presude.

Odredbom člana 273. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je kazna ugovorena za slučaj da dužnik zadocni sa ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu. Stavom 5. istog člana propisano je da poverilac ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadocnjenja ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu.

Kod utvrđenja da je tužilac raspolagao predmetnim nepokretnostima, jer je prodao sva tri stana i garažu (bez sačinjenog zapisnika o primopredaji istih i bez pribavljene upotrebne dozvole) proizilazi da je tužilac primio ispunjenje obaveze tužene, a da nije bez odlaganja saopštio tuženoj da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu, zbog čega ni po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužbeni zahtev tužioca nije osnovan.

Naime, kako je napred navedeno, odredbom člana 273. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da u slučaju kada je dužnik ispunio svoju obavezu sa zadocnjenjem, poverilac će moći zahtevati ugovornu kaznu ako je primio ispunjenje obaveze, samo pod uslovom da je bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu. Saopštenje dužniku mora biti određeno i izvršeno, učinjeno bez odlaganja. Tužilac nije dokazao da je bez odlaganja saopštio dužniku, odnosno tuženoj, da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu, pa je prestala i odštetna funkcija ugovorne kazne, zbog čega tužilac naknadno ne može potraživati ugovornu kaznu kao unapred ugovorenu naknadu štete zbog zadocnjenja predaje nepokretnosti. Primanjem ispunjenja svrha ugovorne kazne da osigura izvršenje ugovora izgubila je značaj, jer je ugovor ispunjen. Propuštanjem postavljanja posebnog zahteva tužioca za zadržavanje prava na ugovornu kaznu kod primopredaje prestala je i njena odštetna funkcija.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi tužioca i isti nisu od uticaja na drugačiju odluku ovog suda.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta primenom člana 165. stav 2. ZPP, u vezi sa članom 153. i 154. ZPP.

Kako se revizijom tužioca ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanovi, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić