Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz sela ..., DD iz sela ..., ĐĐ iz ..., EE iz ..., ŽŽ iz ..., ZZ iz ..., II iz ..., JJ iz ..., KK iz ..., LL iz sela ... – ..., LJLJ iz ..., MM iz ..., NN iz ..., NJNJ iz ..., OO iz ..., PP iz ..., RR iz ..., SS iz sela ... i TT iz ..., koje zastupa Svetolik Jevtić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državni pravobranilac, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6106/17 od 01.11.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž 6106/17 od 06.12.2017. godine, u sednici održanoj 25.09.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6106/17 od 01.11.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž 6106/17 od 06.12.2017. godine, u odnosu na tužioce AA, GG, ĐĐ, EE, II, JJ, KK, LL, LJLJ, NN, OO, PP i RR i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilaca BB, VV, DD, ŽŽ, ZZ, MM, NJNJ, SS i TT izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6106/17 od 01.11.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž 6106/17 od 06.12.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 24139/16 od 15.03.2017. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime naknade štete isplati iznose sa kamatom bliže označene u izreci. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocima isplati iznose od 273.650,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.01.2005. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 1.769.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6106/17 od 01.11.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž 6106/17 od 06.12.2017. godine, stavom 1. izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 24139/16 od 15.03.2017. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade štete isplati iznose bliže označene u stavu prvom izreke. Stavom 2. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tužena da im isplati iznos od 273.658,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.01.2005. godine, pa do isplate, kao i zahtev za naknadu troškova postupka. Stavom 3. izreke, obavezani su tužioci da tuženoj solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 21.750,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom 4. izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14), prema kojoj odredbi je revizija uvek dozvoljena kada drugostepeni sud preinači presudu i odluči o zahtevima stranaka, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca označenih u stavu prvom izreke ovog rešenja osnovana, dok je revizija tužilaca označenih u stavu drugom izreke ovog rešenja nedozvoljena.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili radnici Zemljoradničke zadruge ''ĆĆ'' nad kojom je rešenjem Privrednog suda u Valjevu St 577/04 od 24.12.2004. godine otvoren postupak stečaja. Radi naplate novčanih potraživanja, a po izvršnim presudama Opštinskog suda u Ljigu dana 27.02.2004. godine tužioci su podneli predlog za izvršenje na nepokretnosti iz lista nepokretnosti .. KO ... (Fbrika za ... ... zgrada, ..., drugi građevinski objekti i zemljište). Uz predlog su priložili izvode iz zemljišne knjige koja u vreme podnošenja predloga za izvršenje nije bila važeći javni registar nepokretnosti za navedenu katastarsku opštinu. Nakon toga, Opštinski sud u Ljigu je naložio tužiocima da urede predlog tako što će nepokretnosti na kojima su predložili izvršenje označiti njihovim važećim katastarskim brojevima što su tužioci i učinili i podneli izvod iz lista nepokretnosti ... KO ... od 11.03.2004. godine. Nakon toga, Opštinski sud u Ljigu je doneo rešenje o izvršenju I 19/04 dana 23.03.2004. godine i odredio da se radi naplate novčanog potraživanja poverioca sprovede izvršenje zabeležbom rešenja u javnom registru, utvrđenje vrednosti javnom prodajom nepokretnosti. Rešenjem je određeno da se zabeležba izvršenja sprovede po službenoj dužnosti. Dana 24.02.2004. godine stavljena je naredba da se rešenje o izvršenju dostavi strankama i po pravnosnažnosti Službi za katastar nepokretnosti u Ljigu određena je evidencija. Međutim, rešenje nije dostavljeno Službi za katastar nepokretnosti radi upisa zabeležbe 19.11.2005. godine. Pre donošenja rešenja o prekidu postupka, iz činjeničnog stanja proizilazi da je radi naplate novčanih potraživanja od istog dužnika i na istim nepokretnostima na osnovu drugih izvršnih isprava i drugih poverilaca podnet predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Ljigu pri čemu je usvojen predlog i doneto rešenje I2 77/04. Stavljena je naredba da se rešenje dostavi dužniku, punomoćniku poverilaca i po pravnosnažnosti rešenja Službi za katastar nepokretnosti. Rešenjem Ministarstva finansija, Poreske uprave Valjevo 24.05.2004. godine je radi obezbeđenja naplate poreza za poreskog dužnika ZZ ''ĆĆ' određeno zasnivanje hipoteke na nepokretnostima iz ln 1031 KO Cvetanovac sa upisom založnog prava u javnoj knjizi po izvršnosti poreskog rešenja. Poresko rešenje je postalo izvršno dostavljanje poreskom dužniku jer žalba ne odlaže izvršenje. Isti organ je 07.06.2004. godine doneo rešenje kojim se nalaže upis založnog prava u korist Republike Srbije kao poreskog poverioca radi obezbeđenja naplate poreskog duga od 424.638.721,20 dinara. Stečaj nad ZZ ''ĆĆ'' je otvoren rešenjem Privrednog suda u Valjevu St 577/04 od 24.12.2004. godine a zaključen rešenjem St 14/10 od 06.04.2012. godine i prema obrazloženju tog rešenja razlučnim poveriocima je isplaćeno 111.712.396,15 dinara i u potpunosti su namireni i stečajni poverioci prvog i drugog isplatnog reda, a poverioci četvrtog isplatnog reda sa 0,34%. Iz izveštaja Privrednog suda u Valjevu St 29/15 od 21.02.2017. godine proizilazi da su nepokretnosti upisane u ln ... KO ... prodate u stečajnom postupku koji se vodio nad ZZ ''ĆĆ'' u stečaju, te da su sredstva dobijena prodajom bila rezervisana do okončanja parnice koja se vodila pred privrednim sudom radi utvrđenja osporenog razlučnog prava po tužbi razlučnog poverioca RS – Ministarstvo finansija, Poreska uprava, Filijala Valjevo. Naznačena parnica okončana je presudom 13.01.2011. godine, presuda je postala pravnosnažna 02.08.2011. godine a iz rezervisanih sredstava dobijenih prodajom namiren je razlučni poverilac. Iz cene ostvarene prodajom nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva ovde tužilaca nije bilo namirenja stečajnih poverilaca. Ovde tužioci nisu obuhvaćeni zaključcima kojima je odlučivano o pravu na odvojeno namirenje u stečajnom postupku koji se vodio nad ZZ ''ĆĆ'' jer nije bilo njihovih zahteva kojim su tražili da se odobri upis prava na odvojeno namirenje u javne knjige.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je ocenio da se u izvršnim postupcima I1 19/04 i I2 77/04 od strane Opštinskog suda u Ljigu postupalo protivno zakonu, tj. nije postupano u zakonskim predviđenim rokovima i načelu hitnosti, te da shodno tome postoji odgovornost organa tužene, a samim tim i tužene za štetu koju su tužioci pretrpeli pa je primenom odredbe člana 172. ZOO tužbeni zahtev usvojen.

Drugostepeni sud, ima drugačije stanovište i nalazi da u radnji Opštinskog suda u Ljigu nema nepravilnog rada, jer se kao nepravilan rad mogu označiti radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe odnosno delatnosti, a kojima je građanima, odnosno pravnim licima pričinjena šteta. Predlog za izvršenje koji je uređen od strane ovde tužilaca stigao je u sud 15.03.2004. godine. Rešenje o izvršenju je doneto 23.03.2004. godine, a izvršni sudija izdao naredbu da se rešenje dostaviti strankama i po pravnosnažnosti Službi za katastar nepokretnosti radi zabeležbe rešenja u javnom registru iz čega sledi da su donete sve odluke koje su u toj fazi postupka bile potrebne, a koje nisu osporavane pravnim lekovima. Shodno tome, kao i činjenici da u stečajnom postupku nema zahteva tužilaca kojim su tražili da im se odobri upis prava na odvojeno namirenje u javne knjige (kao razlučnih poverilaca) zahtev je neosnovan a ovo sve iz razloga što u postupanju izvršnog sudije u postupku I1 19/04 nema nepravilnosti. Kako u stečajnom postupku nema zahteva ovde tužilaca kojim su tražili da im se odobri upis prava na odvojeno namirenje u javne knjige u smislu odredbe člana 73. stav 3. Zakona o stečajnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 84/04) koji zakon je važio u vreme sprovođenja stečajnog postupka, to nije bilo propusta suda, pa je na osnovu odredbe člana 394. stav 1. tačka 4. ZPP preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva na nepravilnoj primeni materijalnog prava, usled čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, što je rezultiralo donošenju ukidne odluke.

Naime, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti stav apelacionog suda da nema nepravilnosti u postupku sprovođenja izvršenja po rešenju I1 19/04. Stoji činjenica da je sudija izdao naredbu da se rešenje o izvršenju dostavi strankama i po pravnosnažnosti Službi za katastar nepokretnosti radi zabeležbe rešenja u javnom registru, što nije učinjeno. Nakon toga, Ministarstvo finansija – Poreska uprava Valjevo je 07.06.2004. godine donela rešenje kojim je naložen upis založnog prava u korist Republike Srbije kao poreskog poverioca radi obezbeđenja naplate poreskog duga, a po rešenju o izvršenju koje je doneto od strane opštinskog suda u predmetu I2 77/04. Da li bi podnošenje takvog zahteva proizvelo pravno dejstvo obzirom da rešenje Opštinskog suda u Ljigu I1 19/04 nije dostavljeno Službi za katastar nepokretnosti radi sprovođenja zabeležbe rešenja u javnom registru, a u odnosu na nepokretnosti iz posedovnog lista ... KO ..., nije razmatrano od strane apelacionog suda kao ni da li je podnošenje prijave odnosno zahteva za odvojeno namirenje (razlučna prava), a vezano za naznačene nepokretnosti, uslovljeno prethodnim upisom zabeležbe rešenja u javnom registru.

S druge strane, u presudi apelacionog suda se navodi da su i poverioci četvrtog isplatnog reda naplatili potraživanje u visini od 0,34%. Imajući u vidu odredbe Zakona o stečaju, proizilazi da bi tužioci (bez korišćenja prava naplate kao razlučnih poverilaca) bili svrstani u odgovarajući isplatni red (što je predviđeno odredbom člana 35. tada važećeg Zakona o stečaju) pa ostaje nejasno da li su tužioci kao poverioci u stečajnom postupku uspeli da naplate svoje potraživanje u određenom delu ili svoje potraživanje nisu uopšte naplatili.

Na osnovu svega iznetog, primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilaca označenih u stavu drugom izreke u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom članu 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužioci nisu nužni i jedinstveni suparničari, pa se vrednost spora za svakog tužioca mora ceniti pojedinačno u skladu sa visinom pojedinačnog tužbenog zahteva. Tužioci označeni u stavu drugom izreke potražuju iznose čija je vrednost niža od 3.000,00 evra na dan podnošenja tužbe i to: BB (22.732,00 dinara), VV (197.372,00 dinara), DD (83.277,00 dinara), ŽŽ (21.369,00 dinara), ZZ (188.965,00 dinara), MM (211.669,00 dinara), NJNJ (231.194,00 dinara), SS (47.695,00 dinara) i TT (86.459,00 dinara). Svim tužiocima pripada i ukupan iznos od 273.650,00 dinara (tužilaca ima 22). Kada se taj iznos podeli na jednake delove jer se taj iznos odnosi na troškove postupka koji su dosuđeni u parničnom postupku, proizilazi da tužbeni zahtev tužilaca pojedinačno označen u stavu drugom izreke ne prelaze iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000,00 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužilaca označenih u stavu drugom izreke ove presude nedozvoljena u smislu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić