U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ... SO ..., čiji je punomoćnik Nikola Balšić, advokat iz ..., protiv tuženih BB, VV, GG i DD, svi iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Janićijević, advokat iz ..., radi iseljenja, odlučujući o reviziji tuženih VV, GG i DD, svi iz ..., izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 47/21 od 30.03.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 12.04.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženih VV, GG i DD, svi iz ..., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 47/21 od 30.03.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P 3373/20 od 31.07.2020. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži tuženima da se sa svim licima i stvarima isele iz kuće koja se nalazi u ulici ... br. .., koja je vlasništvo tužioca AA (stav prvi izreke); obavezan je tužilac da tuženima kao solidarnim poveriocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 185.700,00 dinara sa kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 47/21 od 30.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P 3373/20 od 31.07.2020. godine u delu stava prvog izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se naloži tuženoj BB iz ... da se iseli iz kuće koja se nalazi u ulici ... br. .., koja je vlasništvo tužioca AA. Stavom drugim izreke, preinačena je napred navedena prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke i stav dva izreke, tako što su obavezani tuženi VV, GG i DD, svi iz ..., da se sa svim licima i stvarima isele iz kuće koja se nalazi u ulici ... br. ..; obavezani su tuženi VV, GG i DD da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplate i to svako po 20.000,00 dinara, što čini ukupan iznos dosuđenih troškova postupka tužiocu 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačavajućem delu izreke, tuženi VV, GG i DD, svi iz ..., su, preko punomoćnika, blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhvoni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br: 72/11, ... 18/20) i utvrdio da revizija tuženih nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P2 1436/16 od 24.01.2017. godine, razveden je brak tužioca AA i tužene BB, zaključen u ...1980. godine. Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P 5607/15 od 09.10.2015. godine (koja je postala pravnosnažna 29.10.2015. godine, a izvršna dana 14.11.2015. godine), izvršena je podela bračne tekovine tako što je utvrđeno da je BB, tužilja u tom predmetu a ovde tužena, po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa AA, tuženim u toj parnici, a u ovoj tužiocem, suvlasnik sa udelom od ½ na nepokretnostima i to kp br. .., prava korišćenja u površini od 0.12,07 ha – gradsko građevinsko zemljište i suvlasnik sa istim udelom od ½ stambene zgrade – kuće na navedenoj parceli, sve upisano u LN br. .. KO Kragujevac 4. Tužena BB svoje stvarno pravo nije upisala u RGZ SKN, a nakon utvrđenja suvlasničkih udela u sticanju između tužioca AA i tužene BB nije izvršena i realna – fizička deoba suvlasničke stambene zgrade; kuća se sastoji od prizemlja i sprata; tuženi VV i DD su sinovi tužioca AA i tužene BB a tužena GG, snaha, supruga tuženog DD; tužilac živi u selu ... SO ..., gde se preselio zbog loših odnosa sa tuženima; tuženi DD se po drugi put oženio ženom koju tužilac ne prihvata; tuženi se nalaze u državini predmetnog objekta, tuženi VV i DD u istom žive sa svojim porodicama a tužena BB je saglasna da ostali tuženi imaju sudržavinu ovog objekta, dok tužilac sa tim nije saglasan; tužilac ima ključ od ovog stambenog objekta ali tužilac objekat ne koristi, jer je u lošim odnosima sa tuženima, te u situaciji kada tužilac dođe u kuću dolazi do sukoba, gde dolazi i do intervencije policije. Predmetni objekat je renoviran 1981. godine ali niko od tuženih po tom osnovu nije isticao svojinsko- pravni ni neki drugi zahtev. Presudom Prekršajnog suda u Kragujevcu Pr 5272/15 od 11.10.2016. godine, okrivljeni AA je oslobođen od odgovornosti za prekršaj iz člana 12. stav 1. Zakona o javnom redu i miru na osnovu člana 250. stav 1. tačka 1. Zakona o prekršajima. Presudom Prekršajnog suda u Kragujevcu Pr 2701/17 K br.10 od 05.04.2017. godine, okrivljeni AA je oglašen odgovornim za prekršaj iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 25.000,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan sa razloga što je tužena BB odlukom državnog organa suvlasnik na kp .. sa udelom od ½ na zemljištu i porodičnoj kući, a u odnosu na ostale tužene tužbeni zahtev tužioca nije osnovan pre no što tužilac utvrdi svoj realni deo u postupku deobe, tim pre što tuženi tužioca nisu lišili sudržavine, a tužilac poseduje ključ od predmetne kuće i može da ostvari u svako doba pravo sudržavine svog udela nepokretnosti, pa je odlučio kao u izreci presude jer nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa.

Odlučujući o žalbama stranaka drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u odnosu na tuženu BB, jer ista kao suvlasnik ima pravo na sudržavinu predmetne nepokretnosti srazmerno svom suvlasničkom udelu, a tužilac je tužbenim zahtevom tražio iseljenje iste iz predmetne nepokretnosti a ne predaju u sudržavinu njegovog susvojinskog dela nepokretnosti, pa nisu ispunjeni uslovi u odnosu na BB za primenu odredbe člana 37. i 43. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. U odnosu na ostale tužene drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud donoseći pobijanu presudu pogrešno primenio materijalno pravo, jer se isti nalaze u državini predmetne nepokretnosti na osnovu saglasnosti i odobrenja samo jednog suvlasnika, suprotno članu 15. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, zbog čega isti nemaju pravni osnov da nastave sa korišćenjem cele predmetne nepokretnosti, pa je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na njih osnovan, zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu primenom člana 394. stav 4. ZPP i odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Odredbom člana 14. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa propisano je da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika (stav prvi); suvlasnik može raspolagati svojim delom bez saglasnosti ostalih suvlasnika (stav drugi).

Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da je istom preciziran sadržaj prava suvlasnika; da je držanje i korišćenje stvari ograničeno tj. srazmeno idealnom delu suvlasnika i da držanjem i korišćenjem stvari suvlasnik ne može povrediti prava ostalih suvlasnika.

Odredbom člana 15. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano je da je za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja (otuđenje cele stvari) promena namene stvari, izdavanja cele stvari u zakup, zasnivanja hipoteke na celoj stvari zasnivanje stvarnih službenosti, veće popravke i sl) potrebna saglasnost svih suvlasnika.

Iz navedene odredbe proizlazi da suvlasnik nije ovlašćen da faktički raspolaže i upotrebljava celu stvar na način kako to njemu odgovara, već o načinu upravljanja i korišćenja odlučuju suvlasnici sporazumno. U slučaju nepostojanja sporazuma sud u vanparničnom postupku određuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari.

Odredbom člana 43. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, propisano je da suvlasnik, odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava svojine na celu stvar, a suvlasnik ima pravo i na tužbu za zaštitu svog prava na delu stvari.

Iz navedene odredbe proizlazi da se ovde radi o svojinskim tužbama iz člana 37. i 42. Zakona o svojinsko-pravnim odnosima. Suvlasnik, odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava svojine na celu stvar, što znači da je dovoljno da se kao tužilac pojavi samo jedan suvlasnik, odnosno zajednički vlasnik, te se on smatra aktivno legitimisanim za vođenje parnice. Suvlasnik ima pravo i na tužbu za zaštitu svog prava na delu stvari (na idealni deo) jer suvlasnik nema realni fizički deo. Suvlasnik ne mora podneti tužbu radi zaštite prava svojine na celoj stvari, jer može se ograničiti samo na svoj idealni deo. Tako na primer, suvlasnik može po tom osnovu zahtevati sudržavinu na stvar, u visini svog idealnog dela.

U konkretnom slučaju tužena BB, je po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa tužiocem stekla pravo zajedničke svojine na predmetnoj nepokretnosti po samom zakonu odredbi člana 171. Porodičnog zakona, a presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P br.5607/15 od 09.10.2015. godine izvršena je deoba bračne tekovine (član 177. Porodičnog zakona), tako što je utvrđena visina udela BB u sticanju zajedničke nepokretnosti od ½ od kada su ona i tužilac postali suvlasnici na predmetnoj nepokretnosti sa opredeljenim udelima od po ½, pa se od tada na njihov odnos primenjuju odredbe koje regulišu odnos suvlasnika. Tužilac i tužena BB nisu izvršili fizičku deobu suvlasničke nepokretnosti, niti su sporazumno uredili način korišćenja iste. Zbog navedenog i po oceni Vrhovnog kasacionog suda saglasnost samo tužene BB ne daje tuženima VV, GG, DD (sa članovima njihovih porodica), osnov da i dalje koriste tuđu – suvlasničku nepokretnost, jer je to suprotno članu 15. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Tužena BB može sinovima i članovima njihovih porodica da dozvoli da stanuju samo u onom delu kuće koji nakon uređenja načina korišćenja ili izvršene realne – fizičke deobe njoj pripadne, a do tada je potrebna i saglasnost tužioca u smislu člana 15. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Zbog navedenog, neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud u preinačavajućem delu izreke presude odlučio pogrešnom primenom materijalnog prava – primenom odredbe člana 15. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Neosnovani su i revizijski navodi da pri odlučivanju drugostepeni sud nije imao u vidu odredbu člana 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Ovo sa razloga što je upravo navedenom odredbom preciziran sadržaj prava suvlasnika, čije je držanje i korišćenje stvari ograničeno, tj. srazmerno njihovom idealnom udelu, pa suvlasnik može raspolagati samo svojim delom bez saglasnosti ostalih suvlasnika, a tužena BB nije raspolagala samo svojim suvlasničkim udelom, odnosno za korišćenje tužiočevog suvlasničkog udela od strane tuženih VV, GG i DD (sa članovima njihovih porodica) potrebna je i saglasnost tužioca, pa je u odnosu na navedene tužene tužbeni zahtev tužioca osnovan u smislu odredbe člana 43. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Kako je revizija tuženih VV i DD i GG, izjavljena protiv stava drugog izreke drugostepene presude, kojim je preinačena prvostepena presuda, to ostali revizijski navodi (tužilac spori i pravo susvojine na predmetnoj nepokretnosti tuženoj BB) nisu od uticaja na drugačiju odluku suda.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, u vezi sa članom 153. i člana 154. ZPP.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić