U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroljub Petrović, advokat iz ..., protiv tužene Gradske opštine Voždovac, koju zastupa Javno pravobranilaštvo Opštine Voždovac iz Beograda, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 20767/10 od 03.04.2014. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete – nezakonito srušenog objekta – restorana „BB“ u Beogradu, u ... ulici broj .., isplati iznos od 14.389.278,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.03.2014. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 845.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7771/18 od 16.01.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 20767/10 od 03.04.2014. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 270.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka odluke. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud kao revizijski pazi po službenoj dužnosti. Neosnovan je navod revidenta da je pobijana drugostepena presuda zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, budući da nije odlučeno o zahtevu o kome je ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni jedna bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, budući da su sve odredbe ZPP pravilno primenjene što je dovelo do donošenja zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u Beogradu, u ul. ... broj .., je po rešenju tužene od 20.06.1986. godine izgrađen privremeni ugostiteljski objekat, s tim da je investitor UP „VV“ istim obavezan da na zahtev nadležnog organa tužene ukloni izvedene radove o svom trošku. Predmetni objekat dobio je upotrebnu dozvolu 1987. godine. Rešenjem od 10.12.1991. godine naloženo je uklanjanje istog i izvršenje tog rešenja je dozvoljeno zaključkom o dozvoli izvršenja od 08.01.1992. godine, s tim da izvršenje nije sprovedeno. Investitor UP „VV“ je dana 04.03.1992. godine sa tužiocem i GG, kao kupcima, zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog objekta, tada površine 80 m2, koji ugovor je overen pred sudom. Tužilac je dana 09.05.1996. godine otkupio suvlasnički udeo od GG i na taj način postao vlasnik celog objekta, a nakon toga je izvršio dogradnju predmetnog objekta u površini od 40 m2 i 2003. godine je podneo zahtev za legalizaciju istog. Tužena je tek 15.05.2006. godine uputila tužiocu obaveštenje da je odlučeno da se objekat ne uvrsti u postupak za izdavanje odobrenja za izgradnju za objekte izgrađene, tj. rekonstruisane bez građevinske dozvole, a zbog privođenja parcele nameni, odnosno, postojanja pravnosnažnog rešenja o odobrenju za izgradnju od 17.03.2006. godine, kojim je trećem licu odobrena izgradnja poslovnog prostora na toj lokaciji. Predmetno obaveštenje oglašeno je ništavim i vraćeno prvostepenom organu na ponovni postupak i na osnovu rešenja tužene od 30.05.2006. godine prestala je da važi privremena građevinska dozvola od 20.06.1986. godine, te je tužiocu naloženo da poruši privremeni ugostiteljski objekat, s tim da je i to rešenje poništeno u postupku po žalbi tužioca odlukom od 14.07.2006. godine. Tužena je bez donošenja nove odluke o rušenju i prethodnog obaveštenja tužioca, srušila predmetni ugostiteljski objekat dana 04.08.2006. godine. Iz nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrđeno je da je visina tržišne vrednosti porušenog objekta 14.389.278,72 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca i obavezali tuženu da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos utvrđen nalazom i mišljenjem sudskog veštaka odgovarajuće struke, a sve u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Naime, nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene koji se ogleda u činu rušenja objekta koji je bio u vlasništvu tužioca, površine 120 m2, bez pravnog osnova, je pričinjena materijalna šteta tužiocu, zbog čega je tužena u obavezi da mu istu nadoknadi. U konkretnoj situaciji kada je utvrđeno da je tužilac tokom 14 godina imao mirnu državinu na predmetnom objektu, da je pre 2003. godine isti objekat dogradio za 40 m2, bez građevinske dozvole, ali da je 2003. godine pokrenuo postupak legalizacije za taj dograđeni deo lokala, te da je aktivno učestvovao u postupku pred nadležnim organima tužene koji postupak se pod istim brojem predmeta vodio pred tuženom počev od 1986. godine, te da je tužena uprkos postojanju rešenja o rušenju objekta u tadašnjoj kvadraturi iz 1991. godine, po osnovu kog rešenja nikada nije pristupljeno izvršenju rušenja, donela novo rešenje o uklanjanju objekta 2006. godine koje je upravo po žalbi tužioca poništeno, a onda u momentu nepostojanja pravnosnažnog i izvršnog rešenja o rušenju objekta tužioca površine 120 m2, i bez prethodnog obaveštenja tužioca, isti srušila, iz čega proizilazi da je rušenje objekta tužioca izvršeno nezakonito.

Navodima revizije se u potpunosti ponavljaju žalbeni razlozi koji su već bili predmet pravilne ocene od strane apelacionog suda, čije razloge u potpunosti kao pravilne prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Iz izloženih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. i stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude.

Odluka iz stava drugog izreke presude koja se odnosi na troškove postupka po reviziji, doneta je u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP. Naime, odgovor tužioca na reviziju tužene nema značaj radnje neophodne za odlučivanje o reviziji, zbog čega tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju, te je njegog zahtev za naknadu tog troška odbijen.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić