Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 8/2020 od 23.01.2020. godine, prvim stavom izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke i žalba tuženog odbijena kao neosnovana. Drugim stavom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje – protivtužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi- protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Osim toga, ukazivanje tuženog na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije bilo predmet ocene ovog suda, s obzirom na to da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom, u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak ... . godine u ... , imaju troje dece, od kojih su dvoje punoletna, sina GG rođenog ... . godine i kćerku DD, rođenu ... . godine, kao i maloletnog sina VV, rođenog ... . godine. Međusobni odnosi parničnih stranaka su se poremetili, a zajednica života je prekinuta nedavno pre podnošenja tužbe, kada je tužilja napustila bračnu zajednicu i sa maloletnim detetom prešla da živi kod roditelja, dok su punoletna deca ostala da žive sa ocem. Tužilja, rođena ... . godine, zaposlena je po ugovoru o privremenom radu (na zameni) sa trajanjem do januara 2020. godine, na radnom mestu ... u ... u ... i ostvaruje mesečne prihode od oko 7.000,00 dinara, a povremeno radi kao ... . Tužilja živi kod roditelja na adresi u ulici ... i ima troškove za komunalije u iznosu od 6.000,00 – 8.000,00 dinara. Na ime troškova za maloletno dete tužilji je potrebno 1.300,00 dinara po pakovanju pelena mesečno (potrebna su dva pakovanja), za hranu između 1.500,00 i 2.000,00 dinara, za garderobu oko 1.000,00 dinara mesečno, kao za higijenu deteta oko 1.000,00 dinara mesečno. Tuženi, rođen ... . godine, po zanimanju je ... , zaposlen na određeno vreme, počev od 23.11.2016. godine na radnom mestu ... u ... „...“ u ..., sa mesečnom zaradom od 26.268,71 dinara. Tuženi se bavi ... zajedno sa svojim ocem, od čega mesečno ima prihod od oko 20.000,00 dinara. Otac tuženog ima kuću u vlasništvu na adresi u ..., u ulici ..., u kojoj su parnične stranke sa svojom decom živele do raskida bračne zajednice, a tuženi je nakon odlaska tužilje sa maloletnim detetom, nastavio da živi sa starijom decom i ocem u navedenoj kući. Najstariji sin paričnih stranaka je student na Fakultetu ... i boravi u iznajmljenom stanu u ..., a kćerka je student na Fakultetu ... i boravi u Studentskom domu u ... . Tuženi finansijski pomaže punoletnu decu, i to sina sa 15.000,00 dinara, a kćerku sa 10.000,00 dinara mesečno, a komunalni troškovi tuženog iznose od 13.000,00 do 14.000,00 dinara mesečno, uvećani za grejanje na gas (za tri meseca kada je najhladnije isti iznose od 15.000,00 do 18.000,00 dinara mesečno). Tuženi finansijski ne doprinosi izdržavanju maloletnog VV, iako na ime dečjeg dodatka za njega mesečno dobija oko 2.900,00 dinara. Prema nalazu i mišljenju Centra za socijalni rad „...“ od 12.07.2019. godine, a imajući u vidu roditeljske potencijale parničnih stranaka, u najboljem interesu maloletnog deteta stranaka je da bude povereno tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da kontakt deteta sa ocem bude uređen na takav način da otac preuzima dete ispred kuće u kojoj majka živi sa detetom, i to subotom od 16,00 sati i vraća ga istog dana u 20,00 sati, a imajući u vidu da je u konkretnom slučaju bio prethodno aktuelan postupak zbog nasilja u porodici i da su bile izrečene hitne mere prema ocu. Punoletna deca parničnih stranaka, saslušana u svojstvu svedoka, izjavila su da smatraju da je majka podobna da samostalno vrši roditeljsko pravo u odnosu na maloletnog VV.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je osnovan tužbeni zahtev za poveravanje deteta na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, kao i odluka o načinu održavanja ličnih odnosa oca sa maloletnim detetom na način kako je to bliže navedeno u stavu četvrtom izreke prvostepene presude. Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili o visini doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta od strane tuženog, kao roditelja kome dete nije povereno.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Stavom 2. istog člana propisano je da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere. Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona, kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta.

Odredbe člana 77. Porodičnog zakona, propisuju uslove za samostalno vršenje roditeljskog prava. Odredbom člana 77. stav 3. navedenog zakona, propisano je da jedan roditelj vrši sam roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava.

Odredbom člana 266. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava, sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Odredbom člana 270. Porodičnog zakona, propisano je, da je, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. Odredbom člana 272. stav 2. istog zakona propisano je da, ako roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem, donosi sud.

U smislu odredbe člana 266. stav 1. Porodičnog zakona, i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u najboljem interesu mal. deteta je da bude povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i mišljenje organa starateljstva. Pobijana presuda doneta je u skladu sa napred navedenim odredbama Porodičnog zakona, kao i člana 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta. Elementi za procenu najboljeg interesa deteta, između ostalog, su uzrast i pol deteta, zrelost deteta, potreba deteta (vaspitanje, u vezi sa stanovanjem, ishranom, odevanjem, zdravstvenom brigom i drugo) i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta. Najbolji interes deteta kao pravni standard se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. Sudovi su imali u vidu da je majka i do sada kompetentno obavljala svoju roditeljsku ulogu, i da će adekvatno organizovati život sa maloletnim detetom, dok su, imajući u vidu uzrast maloletnog VV (rođenog ... . godine), svakodnevna briga i ljubav majke u ovako ranom uzrastu nezamenljivi. Osim toga, majka ispoljava kontinuiranu brigu i angažovanje za mal. dete, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu maloletnog deteta stranaka da bude povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci.

Suprotno revizijskim navodima, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, najbolji interes maloletnog deteta pravilno je utvrđen saglasno Porodičnom zakonu.

Ostali navodi revizije, kojima se osporava odluka o vršenju roditeljskog prava predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata.

Odredbama člana 61. Porodičnog zakona, uređeni su lični odnosi deteta sa roditeljem sa kojim ne živi. Odredbom stava 1. istog člana, propisano je da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. Odredbom stava 2. ovog člana, propisano je da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom, kada je to u najboljem interesu deteta. U konkretnom slučaju, način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa ocem, ovde tuženim u skladu je sa izveštajem organa starateljstva i najboljim interesom maloletnog deteta imajući u vidu uzrast deteta, emotivne potrebe deteta, kao i želju i brigu oca da se stara o njemu, kao i njihovu emotivnu bliskost, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije.

Naime, najbolji interes deteta, kojim je sud dužan da se rukovodi u sporu za zaštitu prava deteta (član 3. Konvencije o pravima deteta i član 6. Porodičnog zakona) je pravni standard koji čini nekoliko elemenata procene i to uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja, s obzirom na uzrast i zrelost, emotivne potrebe. U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su pošli od nalaza i stručnog mišljenja organa starateljstva pravilno nalazeći da je način održavanja ličnih odnosa koji je predložio organ starateljstva u najboljem interesu maloletnog deteta, jer otac poseduje odgovarajuće roditeljske kompetencije, imajući u vidu da je ovaj način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa ocem svakako podložan kontroli od strane nadležnog organa starateljstva, sve u cilju zaštite interesa maloletnog deteta.

Imajući u vidu uzrast maloletnog deteta, utvrđene potrebe, minimalnu sumu izdržavanja i zaradu tuženog, primenom kriterijuma određivanja izdržavanja propisanih članom 160. i 161. Porodičnog zakona, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili da tuženi ima mogućnosti da izdržavanju maloletnog deteta doprinosi sa 7.000,00 dinara mesečno.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, a na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić