.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 285/2021
11.02.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović, Dobrile Strajina, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Živković, advokat iz ..., protiv tužene ,,Addiko bank“ a.d. Beograd, koju zastupa Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 1211/2020 od 28.09.2020. godine, u sednici održanoj 11.02.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 1211/2020 od 28.09.2020. godine.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 1211/2020 od 28.09.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Somboru P 702/19 od 09.06.2020. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je stavom prvim izreke, utvrđeno da je ugovorna odredba Ugovora o dugoročnom kreditu za obrtna sredstva broj L ../15, koji je zaključen 18.09.2015. godine između tužioca i tužene, propisana članom 8. stav 8.1., a koja glasi: „Klijent se neopozivo i bezuslovno obavezuje da, na dan puštanja kredita, a o kome je banka dužna da ga obavesti, plati banci fiksnu naknadu za obradu zahteva u visini od 2,00% ukupnog iznosa kredita utvrđenog u članu 1. ovog ugovora“ ništava i ne proizvodi pravno dejstvo. Drugim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 20.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.09.2015. godine, do konačne isplate. Trećim stavom izreke, utvrđeno da je ugovorna odredba Ugovora o dugoročnom kreditu za obrtna sredstva broj L ../15, koji je zaključen 18.09.2015. godine između tužioca i tužene, propisana članom 8. stav 8.3., a koja glasi: „Klijent je u obavezi da plati banci fiksnu naknadu za finansijsko praćenje kreditne partije u iznosu od RSD 2.500,00. Naknada iz ovog stava se plaća svaka tri meseca, računajući od dana zaključenja ovog ugovora“, ništava i ne proizvodi pravno dejstvo. Četvrtim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose, u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti, do konačne isplate. Petim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 61.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude, do konačne isplate.
Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1211/2020 od 28.09.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda potvrđena, dok je drugim stavom izreke, odbijen zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju iz razloga sadržanih u odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14, 87/18 i 18/20).
Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).
Pravnosnažnom presudom utvrđena je ništavost odredbi ugovora o kreditu kojom je predviđeno pravo tužene banke da od tužioca kao korisnika kredita, naplati troškove obrade kredita u iznosu od 20.000,00 dinara (2,00% vrednosti od zaključenog kredita) i naknadu za finansijsko praćenje kredita u pojedinačnim iznosima od po 2.500,00 dinara, ukupno 15.000,00 dinara i obavezana je tužena da tužiocu isplati iznose koje mu je po ovom osnovu, odmah po isplati sredstava kredita naplatila, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja bez osnova do isplate, jer tužena nije dokazala na šta se odnose troškovi obrade kredita u iznosu od 20.000,00 dinara, kao i naknada za finansijsko praćenje kredita u visini od 15.000,00 dinara, koji su tužiocu naplaćeni.
Nižestepeni sudovi su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja doneli odluku u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine i izraženim u brojnim presudama Vrhovnog kasacionog suda. Prema ovom pravnom stavu banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i naknada za finansijsko praćenje kredita, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.
Iz navedenog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj.
Sa iznetih razloga na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Odredbom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.
U ovoj pravnoj stvari tužba je podneta 15.04.2019. godine, a kao vrednost predmeta spora u ovoj parnici označen je iznos od 35.000,00 dinara. Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.
Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.
Predsednik veća - sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
