Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju i predložio da se ista odbije kao neosnovana, a tuženi obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava 2. navedenog člana koje su predviđene kao razlozi za ovaj pravni lek (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP). Navodima revidenta da pobijana drugostepena presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati - da je njena izreka nerazumljiva, a dati razlozi protivrečni sa utvrđenim činjenicama, ukazuje se na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja nije zakonski razlog za reviziju. Revizijski navodi o pogrešnoj primeni članova 7. i 8. ZPP, učinjenoj u drugostepenom postupku, nisu osnovani.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom od 08.07.2010. godine tužilac je dao na zajam Poslovnom centru „AA“ doo iz ... novčani iznos od 1.250.000 USD, sa rokom vraćanja od tri godine - 36 mesečnih rata. Ugovorena je obaveza zajmoprimca na plaćanje ugovorene kamate u visini od 17% godišnje koju će plaćati svakog meseca do isteka ugovorenog roka za vraćanje zajma, a sa isplatom poslednje rate dužan je zajmodavcu vratiti i celokupan iznos zajma. Po odredbama ugovora, zajmodavac ima pravo na jednostrani raskid ugovora i u slučaju da zajmoprimac propusti da izvrši povraćaj zajma ili dela zajma u roku i na način predviđen ugovorom, a to propuštanje potraje ukupno 120 dana. Otkaz ugovora vrši se pisanim i obrazloženim obaveštenjem upućenim zajmoprimcu. Između istih ugovarača naknadno su zaključena tri aneksa ugovora o zajmu kojima su izvršene izmene pojedinih odredbi ugovora, s`tim što je aneksom broj 3 od 23.08.2010. godine izmenjen član 2. ugovora tako što je ugovorena visina zajma u iznosu od 1.248.841,00 USD. Istog dana kada je zaključen ugovor o zajmu tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o jemstvu. Tim ugovorom tuženi se obavezao da kao jemac - platac solidarno odgovara za obavezu dužnika Poslovnog centra „AA“ doo iz ugovora o zajmu i pripadajućih aneksa tog ugovora. Tužilac je 27.06.2012. godine dostavio zajmoprimcu pismeno obrazloženo obaveštenje o raskidu ugovora o zajmu. Pošto od zajmoprimca nije mogao naplatiti novčano potraživanje, tužilac je pozvao tuženog da ispuni obavezu dužnika za koju je jemčio i nakon toga pokrenuo izvršni postupak na osnovu verodostojne isprave - popunjene menice koju mu je tuženi dao prilikom zaključenja ugovora kao blanko menicu. Po nalazu i mišljenju veštaka zajmoprimac se obavezao na plaćanje ugovorene kamate u iznosu od 17.708,33 USD mesečno, odnosno u ukupnom iznosu od 637.499,88 USD, a do dana raskida ugovora platio je deo ugovorene kamate u iznosu od 170.745,12 USD. Na dan raskida ugovora (30.06.2012. godine) dugovanje zajmoprimca iznosi 1.716.754,76 USD (glavni dug u iznosu od 1.250.000,00 USD i neotplaćeni deo ugovorene kamate u iznosu od 466.754,76 USD), odnosno 158.194.830,90 dinara po srednjem kursu Narodne banke Srbije na označeni dan (1 USD = 92,1476 dinara). Tužilac je tako utvrđenu visinu duga umanjio za iznos od 106.190,70 dinara - dinarsku protivvrednost iznosa od 1.159 USD, za koji je po aneksu broj 3 od 23.08.2010. godine umanjena visina date novčane pozajmice.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava obavezao tuženog na isplatu dela njegovog novčanog potraživanja na ime glavnog duga.

Ugovorom o jemstvu od 08.07.2010. godin tuženi se obavezao da ća kao jemac - platac ispuniti svaku dospelu obavezu dužnika - zajmoprimca iz ugovora o zajmu od istog datuma i svih njegovih naknadnih aneksa. Taj ugovor zaključen je u skladu sa članovima 997. i 998. Zakona o obligacionim odnosima. Prema članu 1004. stav 3. tog zakona, ako se jemac obavezao kao jemac - platac, on odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo). Tužilac je, saglasno članu 21. tačka 1. ugovora o zajmu isti jednostrano otkazao zbog propusta zajmoprimca da izvrši ugovornu obavezu, tako da je u skladu sa članom 22. tačka 1. tog ugovora dospelo njegovo novčano potraživanje. Saglasno navedenim odredbama tuženi odgovara za neizmirenu obavezu kao i dužnik za kojeg jemči. Zbog toga tužilac osnovano potražuje od njega vraćanje datog zajma u iznosu od 115.077.700,93 dinara koliko iznosi dinarska protivvrednost date pozajmice u visini od 1.248.841 USD, ugovorena aneksom broj 3 ugovora o zajmu od 23.08.2010. godine i obračunata po srednjem kursu Narodne banke Srbije za valutu USD na dan 30.06.2012. godine.

Međutim, u pogledu odluke o isplati novčanog potraživanja na ime ugovorene kamate koja je obračunata po stopi od 17% godišnje i pripisana glavnom dugu, sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Prema članu 1009. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jemac može istaći protiv poveriočevog zahteva sve prigovore glavnog dužnika, uključujući i prigovor prebijanja, a ne i čisto lične dužnikove prigovore. Tuženi je u ovom sporu prigovorio visini stope ugovorene kamate, smatrajući je previsokom. Oba nižestepena suda su ovaj prigovor tuženog razmatrala sa stanovišta odredbe člana 141. Zakona o obligacionim odnosima o zelenaškom ugovoru i u obrazloženju presude naveli prihvatljive razloge zbog kojih se ova odredba ne može primeniti na ugovorni odnos dva pravna lica. Međutim, sudovi ovaj prigovor nisu razmatrali i sa stanovišta odredbe člana 399. Zakona o obligacionim odnosima. Tom odredbom (stav drugi) propisano je da se u pogledu najviše ugovorne kamatne stope između pravnih lica primenjuju odredbe posebnog zakona. Iako takav poseban zakon do sada nije donet, nesumnjivo je načelno opredeljenje zakonodavca za ograničenje stope ugovorne kamate i između pravnih lica. U takvoj situaciji ugovorne odredbe o visini stope ugovorne kamate uživaju sudsku zaštitu samo dotle dok postoji srazmera između prestacija, a za ugovorenu nesrazmernu imovinsku korist sud je ovlašćen da primeni načelo ograničenosti stope ugovorne kamate.

Kako je tuženi tokom postupka prigovorio visini stope ugovorne kamate sud je bio ovlašćen da povodom tog prigovora pruži sudsku zaštitu kamati koja odgovara prosečnoj realnoj kamatnoj stopi za takvu vrstu posla, rukovodeći se načelima savesnosti i poštenja, odnosno jednake vrednosti davanja iz članova 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo pitanje sudovi nisu raspravljali, iako je to bio nalog sadržan u rešenju drugostepenog suda Gž 1733/17 od 03.08.2017. godine kojim je bila ukinuta prethodno doneta prvostepena presuda. Naime, Udruženje banaka Srbije je sudove uputila na Narodnu banku Srbije kao instituciju koja statistički prikuplja sve relevantne podatke o visini kamatnih stopa koje su prisutne na tržištu, kako za privredu tako i za stanovništvo, a koji mogu biti orjentir po pitanju šta je tržište definisalo i prihvatilo kao kamatnu stopu za određeni mesec, kvartal ili godinu. Narodna banka Srbije je sudove obavestila o mogućnosti dostavljanja određenih podataka koji mogu biti relevantni za ocenu spornog pravnog pitanja (poput visine kamatnih stopa kod poslovnih banaka na određene vrste ugovora u određenom vremenskom periodu), uz prethodno preciziranje zahteva u vidu označavanja vrste ugovora za koje se traže podaci, visini kamatne stope, valuti i vremenu zaključenja i izvršenja konkretnog ugovora. Mogućnost pribavljanja ovih podataka na izloženi način sudovi nisu koristili, a tako pribavljeni podaci mogli bi biti od značaja za ocenu istaknutog prigovora na visinu stope ugovorne kamate i njeno eventualno umeravanje na prosečnu realnu stopu za tu vrstu posla.

Iz tog razloga, pošto nisu u potpunosti utvrđene odlučne činjenice od značaja za ovaj spor u pogledu istaknutog prigovora tuženog na visinu ugovorne kamatne stope, pobijana presuda je ukinuta u delu kojim je tuženi obavezan na plaćanje novčanog iznosa u visini ugovorene kamatne stope i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju drugostepeni sud će, imajući izloženo u vidu, pribaviti odgovarajuće podatke o visini kamatnih stopa koje poseduje Narodna banka Srbije ( skladu sa uputstvima iz njenog dopisa od 22.12.2017. godine), a zatim na osnovu tako pribavljenih podataka oceniti osnovanost istaknutog prigovora tuženog i eventualno izvršiti umeravanje stope ugovorene kamate.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom, a na osnovu člana 416. stav 2. istog zakona kao u stavu drugom izreke.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora. O zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji nije odlučivano saglasno članu 165. stav 4. u vezi stava 3. ZPP, jer će se o tim troškovima odlučiti u konačnoj odluci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić