Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4184/18 od 28.03.2019. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Užicu P 524/17 od 25.04.2018. godine u stavu jedan i dva izreke i u delovima stava tri i četiri izreke, kojima je tužilac obavezan da tuženima naknadi troškove parničnog postupka, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca prema tuženicima, pa je utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženih dana 24.12.2004. godine overen pred Opštinskim sudom u Užicu pod Ov. br. ../2004 od 28.12.2004. godine, ništav; obavezan je tuženi DD iz ... da tužiocu preda ispražnjene od lica i stvari predmetne nepokretnosti bliže opisane u tom stavu; obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 139.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu drugotuženi DD je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu reviziju u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija drugotuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju AA, ĐĐ, BB, svi iz ..., VV iz ... i EE iz ..., kao poklonodavci sa Narodnim odborom Opštine Krvavci, kao poklonoprimcem, zaključili su i pred Sreskim sudom u Titovom Užicu pod Ov. br. ../56 dana 12.12.1956. godine ugovor o poklonu kojim su poklonili i ustupili u isključivo vlasništvo države FNRJ svoje zemljište KP .. zgrada i dvorište površine 0.07.18 ha KO ... za isključive potrebe dvorišta Osnovne škole u ..., bez naknade. Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev 905/09 od 01.04.2009. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Užicu Gž 90/2009 od 19.01.2009. godine i Opštinskog suda u Užicu P 397/08 od 13.11.2008. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca – napred navedenih poklonodavaca da se prema tuženima Republici Srbiji i Opštini Užice utvrdi da je ništav ugovor o poklonu Ov. br. ../56 od 12.12.1956. godine. Osnovna škola „Ljubiša Vesnić“ iz Krvavaca i TRO „Čigota“ Titovo Užice zaključili su ugovor koji je overen pred Opštinskim sudom u Titovom Užicu pod Ov. br. ..70 dana 02.07.1970. godine kojim je ugovarač škola ustupila ugovaraču „Čigota“ zgradu za čijim korišćenjem više nije imala potrebu, zajedno sa ograđenim placem na kome je izgrađena zgrada klozeta i pumpa za vodu, koje se zemljište sastoji od KP .. KO ... i vodi se na bivšu OŠ ..., a presudom tog suda 1P 144/10 od 05.09.2011. godine u delu u kojem je ta presuda potvrđena po žalbi, usvojen je tužbeni zahtev ovde tužioca i utvrđeno u odnosu na ovde tuženog „Gradina“ a.d. Užice i OŠ „Aleksa Dejović“ iz Sevojna, da je ugovor zaključen između OŠ „Ljubiša Vesnić“ iz Krvavaca (pravnog prethodnika OŠ „Aleksa Dejović“) i TRO „Čigora“ iz Titovog Užica (pravnog prethodnika „Gradina“ a.d. Užice) overen pred Opštinskim sudom u Užicu pod Ov. br. ../70 od 02.07.1970. godine ništav, dok je u daljem toku postupka u tom predmetu presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1245/12 od 30.04.2012. godine preinačena presuda prvostepenog suda P 2848/11 od 06.02.2012. godine i odbijen tužbeni zahtev tužilaca VV, AA, BB i GG, da se prema istim tuženima utvrdi da je navedeni ugovor ništav. Iz uverenja Službe za katastar nepokretnosti Užice utvrđeno je da je KP .. KO ... formirana premerom 1934. godine i upisana na ŽŽ, revizijom 1948. godine upisana je na AA i deo na Nabavljačko prodajnu zadrugu ..., 1960. godine izvršena je deoba KP .. i formirane su KP .., .., .., koje su ostale na AA i KP .. koja je upisana na osnovu ugovora o poklonu Ov. br. ../56 na dobro Narodne škole, selo Gorjani. Po ugovoru Ov. br. ../70 KP .. 1970. godine prešla je na TRO „Čigota“ Titovo Užice, a 1985. godine na TRO „Gradina“ Užice i svi navedeni upisi bili su u posedovnom listu, dok je 2004. godine upisana u LN na TP „Gradina“ a.d. Užice kao privatna svojina 1/1. TP „Gradina“ a.d. Užice kao prodavac i DD iz ..., kao kupac su dana 24.12.2004. godine zaključili ugovor o kupoprodaji koji je overen pred Opštinskim sudom u Užicu pod Ov. br. ../2004 dana 28.12.2004. godine, kojim je sa prodavca na kupca preneto pravo svojine na nepokretnosti KP .. KO ... i poslovne prostorije upisane u LN br. .. KO ... . Na osnovu tog ugovora o kupoprodaji tuženi DD se upisao u Katastar nepokretnosti kao vlasnik 1/1 predmetne nepokretnosti.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je od 04.07.1996. godine (kada je zakonski ustanovljena mogućnost sticanja prava svojine održajem na nepokretnosti u društvenoj svojini) sve do 28.12.2004. godine (kada je zaključen predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti) „Gradina“ a.d. Užice imala zakonitu i savesnu državinu, koju je potom osporenim ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 28.12.2004. godine prenela na ovde drugotuženog DD, koji je imao savesnu i zakonitu državinu, pa je DD održajem u smislu člana 28. stav 2. i člana 30. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti – a ne po osnovu navedenog pravnog posla. Zbog navedenog je po oceni prvostepenog suda neosnovan tužbeni zahtev tužioca u smislu odredbe člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je odlučujući po žalbi tužioca, zaključio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo – član 28. stav 2. i član 72. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i član 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, zauzimajući pravni stav da se u konkretnom slučaju ne radi o primeni člana 103. stav 2. ZOO, jer zaključenje predmetnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti nije bilo zabranjeno samo jednoj ugovornoj strani („Gradini“ a.d. Užice), već u konkretnom slučaju ima mesta primeni odredbe člana 103. stav 1. ZOO, obzirom da je „Gradina“ a.d. Užice na DD prenela pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti na kojoj to pravo nije imala, pa je pravilnom primenom odredbe člana 394. stav 4. ZPP drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio kao u izreci svoje presude.

Odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako Zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (stav 1.); ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi, ako u Zakonu nije šta drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (stav 2.).

Odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na kojoj drugi ima prvo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina, a stavom 4. je propisano da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina.

Odredbom člana 30. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, a stavom 2. je propisano da u vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci.

Odredbom člana 72. stav 1. propisano je da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine iako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja.

Vrhovni kasacioni sud prihvata pravni stav drugostepenog suda da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 37. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te da je tužbeni zahtev osnovan.

Naime, Vrhovni kasacioni sud prihvata navedni pravni stav drugostepenog suda, obzirom da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Užicu P 144/10 od 05.09.2011. godine utvrđeno da je ništav ugovor Ov. br. ../70 od 02.07.1970. godine, za koji prvotuženi ističe da predstavlja pravni osnov za pribavljanje svojine na predmetnim nepokretnostima njegovog pravnog prethodnika, što znači da prvotuženi nije bio nosilac prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, pa na drugotuženog DD predmetnim ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti Ov. br. ../2004 od 28.12.2004. godine nije ni mogao da prenese pravo koje ni sam nije imao, zbog čega je navedeni ugovor protivan prinudnim propisima u smislu člana 103. stav 1. ZOO. Pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti ima tužilac (kao pravni sledbenik) po osnovu ugovora o poklonu Ov. br. ../56 od 12.12.1956. godine, pa su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (kojim je propisano da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, da vlasnik mora dokazati da na stvar čiju povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog, te da pravo na podnošenje tužbe iz stava prvog ovog člana ne zastareva).

Neosnovani su revizijski navodi drugotuženog da je on po osnovu savesnog i zakonitog održaja postao vlasnik predmetne nepokretnosti, a ne po osnovu pravnog posla, kako je to pravilno utvrdio prvostepeni sud, te da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Ovo sa razloga što se pravo svojine održajem na sredstvima u društvenoj svojini moglo sticati tek nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa od 04.07.1996. godine. Od tog datuma prvotuženi je bio u savesnoj i zakonitoj državini sve do 28.12.2004. godine, kada je zaključio sporni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, dakle nešto više od 8 godina, pa nije ni mogao da stekne pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti u smislu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (kojim je propisano da savestan i zakoniti držalac nepokretnosti stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine protekom 10 godina). Drugotuženi DD je u savesnoj zakonitoj državini predmetne nepokretnosti od zaključenja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti 28.12.2004. godine pa do pokretanja ove parnice 22.01.2014. godine bio manje od 10 godina, pa ni u odnosu na njega nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 28. stav 2. ZOSPO, a nisu ispunjeni uslovi ni za primenu člana 28. stav 4. ZOSPO, jer čak i kada bi mu se uračunala državina njegovog pravnog prethodnika od 04.07.1996. godine do 22.01.2014. godine (dana podnošenja tužbe u ovoj parnici) proteklo je manje od 20 godina potrebnih za primenu člana 28. stav 4. ZOSPO. Osim navedenog za postojanje zakonite državine potrebno je da punovažan pravni osnov mora da postoji za sve vreme državine, a za postojanje savesne državine potrebno je postojanje savesnosti za sve vreme državine, koji zakonski uslovi nisu ispunjeni ni u odnosu na prvotuženog ni u odnosu na drugotuženog.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi drugotuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Kako se razlozima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju drugotuženog odbio kao neosnovanu, pa je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić