Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je vlasnik katastarske parcele .../... i ... KO ..., na kojima je upisana poslovna zgrada površine 361 m2, koja predstavlja avio-hangar i na kojoj je kao držalac bio upisan Aeroklub „DD“ ... . Pored avio-hangara na navedenim parcelama nalaze se i drugi objekti, između ostalog i klupska kućica i pomoćne prostorije, a sve zajedno čine aerodrom, letilište „...“ ..., koje je tužilac AA, kao predsednik Aerokluba „DD“, koristio u svrhu obavljanja vazduhoplovne delatnosti na osnovu ovlašćenja izdatog od strane tuženog. Aeroklub „DD“ je rešenjem Privrednog suda u Čačku od 11.04.2011. godine, otišao u stečaj i brisan je iz registra. U cilju bavljenja vazduhoplovstvom ulaganje u infrastrukturu vršeno je od strane tuženog u periodu od 2003. godine, pa nadalje, a tužilac AA je preduzeo sve potrebne mere i radnje za registrovanje i osnivanje centra za obuku pilota ultralakih vazduhoplova – Akademije „GG“ sa sedištem na letilištu „...“ ..., kojoj je izdata i potvrda o pravu na obučavanje vazduhoplovnog osoblja. Osnivač akademije je ovde tužilac Vazduhoplovna fondacija „BB“. Akademiju su u 2016. godini pohađala četiri polaznika i to besplatno, tako da ovom obukom nije ostvarena nikakva dobit. Tužilac AA je dana 08. – 09. avgusta 2016. godine napustio letilište „...“ i odjavio akademiju kod Direktorata civilnog vazduhoplovstva dana 19.08.2016. godine, čime je njen rad prestao. Nakon toga, tuženi je 24.08.2016. godine, opozvao ovlašćenje dato tužiocu AA, koji od tog dana više nije bio ovlašćen da održava, uređuje i koristi navedene parcele, avio-hangar, klupsku kuću, letnju terasu, pilotski kvadrat, učionicu sa terasom i tornjem, kao ni da zastupa tuženog ili preduzima bilo kakve pravne i faktičke radnje. Prestankom rada za osnivača akademije, ovde tužioca Vazduhoplovne fondacije „BB“ i za tužioca VV, nije nastala materijalna šteta usled nemogućnosti vršenja obuke, jer plaćanje te naknade tužiocima od strane polaznika škole ili trećih lica nije ni ugovoreno, ni očekivano.

Takođe, ideja koja je trebala da se realizuje u dogovoru između tužioca VV i tuženog, bila je i formiranje avio-servisa za remont vazduhoplovne tehnike, dogradnja hale na aerodromu, gde bi se obezbedila dva majstora i radnici, kao i osnivanje avio-taksija za prevoz poslovnih ljudi, ali ova ideja nije realizovana do 09.08.2016. godine, kada je njihova saradnja prestala. Utvrđeno je i da u periodu od 2002. godine do 2016. godine nije ostvaren nikakav prihod obavljanjem vazduhoplovne delatnosti, a sva sredstva koja je tuženi slao su ulagana u infrastrukturu i poslovanje aerodroma. Prihod od avio-servisa i avio-taksija nije ostvarivan, jer plan o formiranju istih je ostala samo ideja bez ikakvih stvorenih uslova za obavljanje tih delatnosti.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da tužioci nisu ostvarivali prihod obavljanjem vazduhoplovne delatnosti na letilištu „...“ ... radom avio-škole u okviru VA „GG“, niti na bilo koji drugi način. Takođe, po redovnom toku stvari, ni ubuduće se ne bi mogla očekivati dobit od navedene delatnosti, jer se brojnost polaznika ne može ni pretpostaviti, a samim tim ni da li bi broj polaznika omogućio sticanje bilo kakvog prihoda, odnosno dobiti. Prema stavu sudova, po redovnom toku stvari, nije se mogla očekivati dobit ni od avio-servisa i avio-taksija, jer za navedene delatnosti nisu stvoreni preduslovi u smislu obezbeđenja opreme, kadrova i tržišta, koje zbog toga nisu ni zaživele. Kako tužioci nisu dokazali štetu, ni običnu, ni u vidu izmakle koristi, njihov tužbeni zahtev je u celosti odbijen.

Pravilno su nižestepeni sudovi po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, odbili tužbeni zahtev tužilaca. Ovo zbog toga, što tužioci nisu ostvarivali nikakav prihod od avio-škole i drugih navedenih delatnosti, te na taj način nisu dokazali da je takva dobit bila izvesna u konkretnom slučaju ni za utuženi period, niti da se dobit mogla očekivati po redovnom toku stvari i ubuduće, kao i da je za navedeno kriv tuženi.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a članom 155. istog zakona, predviđeno je da je šteta umanjenja nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičpkog bola ili straha (nematerijalna šteta), dok je članom 189. stav 1. istog zakona, propisano da oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete tako i na naknadu izmakle koristi, a stavom 3. da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Polazeći od zakonskih normi, šteta je, između ostalog, umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog uvećanja i da bi do nje došlo mora postojati veza između uzroka i posledice, a jedno lice je krivo za nastalu štetu ukoliko se ne ponaša onako kako bi trebalo uobičajeno i razumno u određenoj situaciji. U konkretnom slučaju, tužioci nisu dokazali u čemu se sastoji stvarna šteta za koju tvrde da su pretrpeli. Tužioci nisu dokazali da bi nakon 09.08.2016. godine koristili vazduhoplov u komercijalne svrhe i da bi vršili obuku polaznika, te na taj način ostvarili dobit, s obzirom da i u periodu od osnivanja avio-škole, pa do opozivanja punomoćja od strane tuženog nisu ostvarivali prihode, jer su polaznici obuku pohađali besplatno, a da do realizacije korišćenja vazduhoplova kroz delatnost avio-servisa i avio-taksija nije ni došlo. Naime, tužiocima je uskraćena dozvola za korišćenje infrastrukture, odnosno opozvano punomoćje od strane tuženog, nakon što je tužilac VV napustio letilište (09.08.2016. godine) i odjavio akademiju (19.08.2016. godine, koja je zbog toga prestala sa radom ), iz čega proizlazi da nema protivpravnog postupanja tuženog, pa tako ni njegove krivice, što u utuženom periodu tužioci nisu mogli da koriste vazduhoplov ili vrše obuku, te eventualno od toga ostvaruju prihode, jer su upravo svojim postupanjem došli u situaciju da ne mogu da obavljaju obuku ili komercijalne letove. Iz ovih razloga, oni nisu mogli očekivati ni da će ubuduće ostvarivati dobit (od tih poslova) koju potražuju tužbenim zahtevom. Tuženi je, kao vlasnik navedenih parcela i celokupne infrastrukture, imao pravo da opozove punomoćje (naročito posle napuštanja letilišta i odjave akademije), pa ne postoji uzročno-posledična veza između tuženikove radnje i posledica, odnosno štete za koju tužioci tvrde da su pretrpeli.

Takođe, izmakla korist se može priznati ako je sasvim sigurno da bi bila ostvarena, ali mora biti i konkretno dokazana. Redovan tok stvari u konkretnom slučaju, a s obzirom na delatnost tužilaca, podrazumeva da su koristili vazduhoplov u komercijalne svrhe i vršili obuku u avio-školi i od tih poslova ostvarivali prihode, a da u utuženom periodu zbog postupanja tuženog nisu mogli da obavljaju navedene delatnosti i izvuku korist koju su redovno ostvarivali, zbog čega trpe štetu. Međutim, za naknadu štete nije dovoljno da očekuju kolika se korist mogla očekivati od korišćenja stvari (obavljanja delatnosti), već je nužno bilo da dokažu koji se dobitak mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, a čije ostvarenje je sprečio tuženi svojom radnjom. Imajući ovo u vidu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izmakle koristi neosnovan, jer tužioci nisu dokazali osnov tužbenog zahteva, pošto se nije moglo zaključiti da tužioci osnovano mogu očekivati korist po redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, kao i da su u tome sprečeni protivpravnom radnjom tuženog. Suprotno navodima revizije, po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak da u postupanju tuženog nema elemenata protivpravnosti, pa u toj situaciji ne postoji ni osnov za njegovo obavezivanje na isplatu naknade štete.

Neosnovani su navodi revizije da je tužilac AA osnovao aerodrom i školu letenja sa sredstvima i kvalifikovanim ljudima, te da bi po redovnom toku stvari ostvarivao i prihod od toga, a da je zbog radnji tuženog (koji ga je u tome onemogućio) pretrpeo štetu. Naime, nije dovoljna samo činjenica da su tužioci aerodrom i vazduhoplov koristili od osnivanja i da su mogli očekivati da bi posle 09.08.2016. godine njihovim korišćenjem ostvarivali prihod. Nužno je bilo da dokažu koliki su dobitak ostvarivali ranije, te i da po redovnom toku stvari osnovano očekuju isto i nakon što su bili onemogućeni da obavljaju delatnost, kao i da ih je u ostvarivanju dobiti sprečio tuženi svojim protivpravnim radnjama. Tužioci u konkretnom slučaju to nisu dokazali, a iz utvrđenog činjeničnog stanja (da je nekoliko polaznika pohađalo obuku i to besplatno) upravo proizlazi suprotno, odnosno da tužioci od obavljanja navedene delatnosti nisu ostvarivali prihode nikada, niti bi ih ostvarili u utuženom periodu ili ubuduće.

Iz ovih razloga, pravilan je zaključak sudova da tužioci nisu dokazali postojanje stvarne, kao ni buduće štete, niti postojanje uzročno-posledične veze između ponašanja tuženog i eventualne štete za koju tužioci smatraju da su pretrpeli u konkretnom slučaju.

Ostalim revizijskim navodima se uglavnom osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Sa izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom odredbe člana 414. ZPP. Odbijeni su zahtevi tužilaca i tuženog za naknadu revizijskih troškova, jer tužioci po reviziji nisu uspeli, a trošak odgovora na reviziju nije nužan i neophodan, pa je primenom odredbe člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić