Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je kod tužioca obavljao dužnost ... u vreme kada mu je odlukom Upravnog odbora tužioca od 09.09.1999. godine odobren zajam u visini od 1.000.000,00 dinara, radi rešavanja stambenog pitanja, na osnovu koje odluke je tužilac, kao zajmodavac sa tuženim, kao zajmoprimcem 10.09.1999. godine zaključio ugovor o zajmu na iznos od 1.000.000,00 dinara. Nakon toga, odlukom Upravnog odbora tužioca od 23.12.1999. godine tuženom je odobren dodatni zajam od 700.000,00 dinara, takođe radi rešavanja stambenog pitanja, na osnovu koje odluke je tužilac sa tuženim zaključio aneks ugovora o zajmu 23.12.1999. godine na iznos od 700.000,00 dinara. Tužilac nije tražio saglasnost osnivača za raspolaganje sredstvima koja su odobrena tuženom. Na osnovu odluke Upravnog odbora tužioca od 09.09.1999. godine i ugovora o zajmu tužilac je tuženom u periodu od 01.10.1999. godine do 08.11.1999. godine ukupno isplatio 1.000.000,00 dinara, a na osnovu odluke Upravnog odbora tužioca od 23.12.1999. godine i aneksa ugovora o zajmu, tužilac je tuženom u periodu od 25.01.2000. godine do 21.03.2000. godine ukupno isplatio 700.000,00 dinara. Tuženi je zajam počeo da vraća počev od 19.01.2002. godine i platio je ukupno 23 mesečne rate u iznosu od po 7.090,70 dinara. Tuženom je kod tužioca prestao radni odnos 04.12.2000. godine, a Upravni odbor tužioca je odlukom od 02.10.2002. godine stavio van snage napred navedene odluke kojima je tuženom odobren zajam.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomskofinansijsku oblast, prvostepeni sud je utvrdio da tuženi tužiocu na dan davanja nalaza i mišljenja (15.11.2015. godine) treba da vrati 15.206.813,03 dinara. Navedeni novčani iznos predstavlja vrednost primljenog iznosa sredstava od 1.000.000,00 dinara i obračunatu kamatu na taj iznos po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate i odluke Ustavnog suda Republike Srbije za period od 08.11.1999. godine, zaključno sa 15.11.2015. godine (8.697.756,25 dinara), ukupno 9.697.756,25 dinara, vrednost primljenog iznosa od 700.000,00 dinara i obračunatu kamatu na taj iznos po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate i odluke Ustavnog suda Republike Srbije, za period od 21.03.2000. godine, zaključno sa 15.11.2015. godine (5.316.035,00 dinara), ukupno 6.016.035,00 dinara, a što sve ukupno iznosi 15.713.756,60 dinara, a koji iznos je umanjen za iznos od 506.943,57 dinara, koji iznos predstavlja iznos koji je tuženi vratio tužiocu (163.086,10 dinara) i kamatu na taj iznos (343.857,47 dinara).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili zahtev tužioca i utvrdili da su ništavi ugovor o zajmu i aneks ugovora o zajmu, primenom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 6, 11. stav 3, 14, 20, 22. i 26. Zakona o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 6/90), s obzirom da su sporni ugovor o zajmu i aneks tog ugovora odobreni od strane Upravnog odbora tužioca i zasnovani na Pravilniku o stanovanju, koji je takođe donet od strane Upravnog odbora tužioca, ali bez saglasnosti i odobrenja osnivača tužioca.

Prvostepeni sud je odlučujući o zahtevu tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu vrati novčani iznos dat na ime zajma, obavezao tuženog da tužiocu vrati 15.206.813,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2015. godine do isplate, primenom člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, odlučujući o ovom zahtevu tužioca, primenom člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, delimično potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je obavezan tuženi da tužiocu vrati 1.857.482,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 1.536.913,90 dinara počev od 15.11.2015. godine do isplate, a delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa od 1.857.482,66 dinara do traženog iznosa od 15.206.813,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2015. godine do isplate, s obzirom na to da je iz dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 11.05.2017. godine utvrdio da preostala obaveza tuženog na dan 02.10.2002. godine iznosi 1.629.093,00 dinara, koji iznos predstavlja ukupan iznos koji je tuženi do tada primio od tužioca na ime zajma (1.700.000,00 dinara) umanjen za ukupan iznos koji je do tada tuženi platio tužiocu (70.907,00 dinara), da je tuženi tužiocu u periodu posle 02.10.2002. godine do 11.02.2004. godine ukupno platio 92.179,10 dinara, tako da preostala obaveza tuženog na dan 11.02.2004. godine iznosi 1.536.913, 90 dinara, a da za period počev od 03.10.2002. godine, zaključno sa 11.02.2004. godine obračun zakonske zatezne kamate iznosi 320.568,78 dinara. Ovo, jer je smatrao da je 02.10.2002. godine, kada je doneta Odluka Upravnog odbora tužioca o stavljanju van snage odluka kojima je tuženom odobren zajam na ime stambenog kredita, prestao pravni osnov za korišćenje sredstava odobrenih po ugovoru o zajmu i aneksa ugovora o zajmu i da je tada nastala obaveza tuženog da tužiocu vrati sve ono što je primio po osnovu ništavog ugovora o zajmu i aneksa ugovora o zajmu, stim da je tuženi isplatu ugovorenih rata kredita otpočeo u ugovorenom roku, tj. u periodu od dve godine od kada su mu sredstva puštena u tečaj prema članu 5 ugovora o zajmu od 10.09.1999. godine, odnosno prema članu 3 aneksa ugovora o zajmu od 23.12.1999. godine, pri tome, s obzirom da je visinu preostale obaveze tuženog utvrdio na dan 11.02.2004. godine, kada je bila poslednja uplata tuženog, da bi tužilac imao pravo na kamatu od tada, ali da tužilac takav zahtev nije postavio, zbog čega mu je dosudio kamatu od dana kada je tužilac istu tražio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepena odluka je u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa od 1.857.482,66 dinara do traženog iznosa od 15.206.813,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2015. godine do isplate, zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, usled čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Članom 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje, dok je stavom 3. istog člana propisano da će prilikom odlučivanja sud voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima.

Restitucija, koju propisuje član 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima znači uspostavljanje onog stanja u imovini obe strane, koje je bilo pre zaključenja ništavog ugovora, a vrši se po pravilima istovremenog ispunjenja iz člana 122. Zakona o obligacionim odnosima, tako što svaka strana drugoj strani vraća sve ono što je primila po osnovu ništavog ugovora, sa kamatom od izvršene isplate. Naime, pravilo iz člana 122. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje se u svim slučajevima kad postoje istovremne uzajamne obaveze po istom osnovu, uključujući i uzajamnu restituciju iz člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilac je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati 15.206.813,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2015. godine do isplate, a koji zahtev je opredelio u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, prema kom nalazu i mišljenju novčani iznos od 15.206.813,03 dinara na dan davanja nalaza i mišljenja (15.11.2015. godine) predstavlja ukupan iznos dat na ime zajma (1.700.000,00 dinara), kamatu na iznos od 1.000.000,00 dinara za period od 08.11.1999. godine, zaključno sa 15.11.2015. godine (8.697.756,25 dinara) i kamatu na iznos od 700.000,00 dinara za period od 21.03.2000. godine, zaključno sa 15.11.2015. godine (5.316.035,00 dinara), umanjen za iznos od 506.943,57 dinara, koji iznos predstavlja iznos koji je tuženi vratio tužiocu (163.086,10 dinara) i kamatu na taj iznos ( 343.857,47 dinara).

Kod utvrđenog da su stranke zaključile ugovor o zajmu i aneks ugovora o zajmu, da se radi o dvostrano obaveznom ugovoru, da je pravnosnažnom presudom utvrđeno da su ugovor o zajmu i aneks ugovora o zajmu ništavi i da su obe strane nesavesne, to se u takvoj situaciji o zahtevu tužioca za restituciju rešava na način propisan članom 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, stim što se vraćane vrši po pravilima istovremenog ispunjenja iz člana 122. Zakona o obligacionim odnosima, tako što svaka strana drugoj strani vraća sve ono što je primila po osnovu ništavog ugovora, sa kamatom od izvršene isplate. Stoga se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je tuženi u obavezi da tužiocu vrati sve ono što je primio po osnovu ništavog ugovora o zajmu i aneksa ugovora o zajmu, sa kamatom od dana kada je doneta Odluka Upravnog odbora tužioca o stavljanju van snage odluka kojima je tuženom odobren zajam na ime stambenog kredita, a stim u vezi i metodologija obračuna visine novčanog iznosa koji je tuženi u obavezi da vrati tužiocu, s obzirom na to da se u ovom slučaju vraća sve ono što je primljeno po osnovu ugovora o zajmu i aneksa ugovora o zajmu, čija je ništavost utvrđena pravnosnažnom presudom, a u kojoj situaciji tuženi tužiocu treba da vrati sve ono što je primio po osnovu ništavog ugovora o zajmu i aneksa ugovora o zajmu, sa kamatom od izvršene isplate, umanjeno za iznos svake rate koju je tuženi platio tužiocu, sa kamatom na preostali iznos, s tim što se visina novčanog iznosa koji tuženi treba da vrati tužiocu utvrđuje na dan presuđenja, a ne na dan kada je bila poslednja uplata tuženog.

Drugostepeni sud je delimično potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je obavezan tuženi da tužiocu vrati 1.857.482,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 1.536.913,90 dinara počev od 15.11.2015. godine do isplate, a delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa od 1.857.482,66 dinara do traženog iznosa od 15.206.813,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2015. godine do isplate, sa obrazloženjem da preostala obaveza tuženog na dan 11.02.2004. godine, kada je bila poslednja uplata tuženog, iznosi 1.857.482,66 dinara, koji novčani iznos predstavlja glavni dug od 1.536.913, 90 dinara i kamatu za period počev od 03.10.2002. godine, zaključno sa 11.02.2004. godine u iznosu od 320.568,78 dinara, kao i da bi tužilac imao pravo na kamatu na iznos od 1.536.913, 90 dinara od 11.02.2004. godine do isplate, ali da je tražio kamatu od 15.11.2015. godine. Međutim, i ova odluka drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilna, s obzirom na to da tužilac ima pravo na kamatu, shodno članu 277. i 279. Zakona o obligacionim odnosima, a svoj zahtev je opredelio u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, prema kom nalazu i mišljenju novčani iznos od 15.206.813,03 dinara predstavlja ukupan novčani iznos dat na ime zajma i kamatu na taj iznos, umanjen za iznos koji je tuženi vratio tužiocu i kamatu na taj iznos, pa kako zahtev tužioca sadrži i zahtev za kamatu, to se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je tražena kamata od dana davanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka, odnosno od 15.11.2015. godine.

Imajući u vidu navedeno, to sledi da zbog pogrešne primene materijalnog prava nije pravilno utvrđen novčani iznos koji je tuženi u obavezi da vrati tužiocu, zbog čega je pobijana presuda u navedenom delu ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava utvrditi novčani iznos koji je tuženi u obavezi da vrati tužiocu po osnovu ništavog ugovora o zajmu i aneksa ugovora o zajmu, na način kako je to napred navedeno, pri tome imajući u vidu da je o zahtevu tužioca za isplatu iznosa od 1.857.482,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 1.536.913,90 dinara počev od 15.11.2015. godine do isplate pravnosnažno odlučeno, nakon čega će doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci. Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, s obzirom na to da ista zavisi od konačnog ishoda spora, a na osnovu člana 165. stav 3. i 4. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić