U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Biljane Dragojević, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA i BB, oboje iz ..., čiji je punomoćnik Vesna Šijaković, advokat iz ..., protiv tuženih VV iz .., čiji je punomoćnik Slavko Popivoda, advokat iz ..., GG iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Brkljač, advokat iz ... i DD iz ..., čiji je punomoćnik Tijana Pajović Kutuzov, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 464/17 od 04.04.2017. godine, u sednici održanoj 24.04.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 464/17 od 04.04.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 5149/2014 od 21.01.2016. godine, stavom prvim izreke usvojen je primarni zahtev tužilaca. Stavom drugim izreke obavezani su tuženi da tužiocima na ime neosnovanog obogaćenja zbog zauzimanja 16 m2 njihovog građevinskog zemljišta i to parcele br. ... KO ... solidarno isplate iznos od 37.869,40 dinara sa zakoznom zateznom kamatom od 01.10.2007. godine do isplate i iznos od ukupno 80.888,74 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno navedene iznose od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke obavezani su tuženi da tužiocima na ime troškova postupka plate 345.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 464/17 od 04.04.2017. godine, stavom prvim izreke žalbe tuženih su usvojene i prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen, kao neosnovan primarni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da im na ime neosnovanog obogaćenja zbog zauzimanja 16 m2 njihovog građevinskog zemljišta, parcele br. ... KO ..., solidarno isplate 37.869,40 dinara sa zakoznom zateznom kamatom počev od 01.10.2007. godine do isplate, kao i 80.888,74 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno navedene iznose od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka i predmet vraćen prvostepenom sudu na odlučivanje o eventualnom zahtevu tužilaca, kao i o zahtevu stranaka za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a suprotno navodima revizije u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su suvlasnici sa po ½ dela nepokretnosti – porodične stambene zgrade broj ... u ... ulici u ..., sagrađenoj na katastarskoj parceli broj ... KO .... Tokom 1992. godine tužioci i tuženi VV su postigli usmeni sporazum, prema kom sporazumu su tužioci tuženom VV ustupili na korišćenje deo svoje parcele, radi izgradnje objekta, a za uzvrat tuženi VV se obavezao da će tužiocima doživotno i besplatno davati vodu i omogućiti im korišćenje kanalizacije. Tuženi VV je, kao poklonodavac, sa tuženima, ćerkom GG (sada ...) i unukom DD, kao poklonoprimcima 28.10.1998. godine zaključio ugovor o poklonu, prema kom ugovoru im je poklonio po ½ nepokretnosti – porodične stambene zgrade u ..., naselje ..., ... ulica broj ..., koja je pretežnim delom sagrađena na katastarskoj parceli ..., a manjim delom na katastarskoj parceli ..., dok je za sebe zadržao pravo doživotnog plodouživanja. Tužioci i tuženi VV su se dugi niz godina ponašali u skladu sa usmenim sporazumom iz 1992. godine, sve do oktobra 2007. godine, kada su došli u sukob, jer su tužioci odbili da potpišu saglasnost za legalizaciju objekta tuženih, nakon čega je tuženi VV tužiocima isključio vodu i zapušio kanalizaciju. Tržišna vrednost zauzetog dela predmetne katastarske parcele (16 m2) je 37.869,40 dinara, a zakupnina zauzetog dela predmetne parcele za period od 01.10.2007. godine do 01.10.2015. godine je 80.888,74 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 210. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima usvojio zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da im isplate naknadu na ime zauzetog dela predmetne parcele, kao i naknadu za korišćenje zauzetog dela predmetne parcele za period od 01.10.2007. godine do 18.09.2015. godine, s obzirom da je smatrao da je 2007. godine otpao osnov korišćenja dela predmetne parcele tužilaca od strane tuženih i da je došlo do prelaska dela imovine tužilaca u imovinu tuženih, te da stoga potraživanje tužilaca predstavlja potraživanje za vraćanje stečenog bez osnova, kao i da potraživanje tužilaca nije zastarelo.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da im plate naknadu za korišćenje zauzetog dela predmetne parcele, kao i zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da im plate naknadu na ime vrednosti zauzetog dela predmetne parcele.

Članom 24. - 26. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisani su uslovi sticanja prava svojine građenjem na tuđem zemljištu, prava vlasnika zemljišta, kao i rok u kome vlasnik zemljišta ta prava može ostvariti, a koje odredbe se mogu primeniti i kada je u pitanju zemljište u društvenoj odnosno državnoj svojini. Iz utvrđenog činjeničnog stanja sledi da je objekat tuženih izgrađen uz saglasnost tužilaca, to tužioci shodno članu 24. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa nemaju pravo da od tuženih traže naknadu za korišćenje zauzetog dela predmetne parcele, već bi imali pravo na naknadu vrednosti zemljišta, međutim, s obzirom da je objekat tuženih izgrađen 1992. godine, a da je tužba podneta 15.05.2008. godine, to sledi da je potraživanje tužilaca naknade vrednosti zauzetog dela predmetne parcele zastarelo, s obzirom na to da je tužba podneta po proteku kako subjektivnog (tri godine od dana saznanja za završenu izgradnju), tako i objektivnog roka (deset godina od izvršene izgradnje) propisanih članom 24. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da je neosnovan zahtev tužilaca za naknadu vrednosti zauzetog dela predmete parcele, jer je ovo potraživanje tužilaca zastarelo.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da se u ovom slučaju ne mogu primeniti pravila o sticanju prava svojine građenjem na tuđem zemljištu, jer se radi o zemljištu u društvenoj odnosno državnoj svojini. Navodi su neosnovani, jer nakon donošenja Zakona o planiranju i izgradnji, kojim se dozvoljava konverzija prava korišćenja zemljišta (član 102. zakona po kome se pravo korišćenja na građevinskom zemljištu pretvara u pravo svojine bez naknade) institut građenja na tuđem zemljištu može se po analogiji primeniti i na zemljištu u društvenoj odnosno državnoj svojini.

Navode revizije kojima se ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, na koji način se posredno osporava činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić