Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu odluku u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, radnik obezbeđenja tuženog dana 10.07.2012. godine nije dozvolio da troje maloletne dece romske nacionalnosti uđu u restoran McDonaldʹs u Novom Sadu, čiji je vlasnik tuženi, već ih je uputio da u bašti restorana pojedu obrok, koji im je kupila svedok AA. Tužilac smatra da je ovakvim postupanjem tuženog izvršena neposredna diskriminacija u pružanju usluga na osnovu nacionalne pripadnosti dece i tražio da se zabrani tuženom da ubuduće u okviru obavljanja svoje delatnosti ponavlja akt diskriminacije. Navedena maloletna deca su ranije toga dana pravila probleme u restoranu i uznemiravala druge goste, pa je svedok BB, vođa smene, izdala nalog radniku obezbeđenja da decu zbog neprimerenog ponašanja ne pušta u restoran. Deci navedenom prilikom nije dopušten ulazak u restoran, ali oni nisu oterani iz restorana, niti im je uskraćena usluga, već im je dozvoljen boravak u bašti restorana, dok im svedok AA ne kupi hranu u unutrašnjem delu. Nakon toga, deca su zajedno sa AA hranu neometano pojela u bašti koja je sastavni deo restorana, u kojoj su bili i ostali gosti.

Nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan zahtev tužioca da se utvrdi da je tuženi navedenom prilikom izvršio neposrednu diskriminaciju u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata, zabranom ulaska dece romske nacionalne pripadnosti u restoran tuženog, s obzirom da iz izvedenih dokaza ne proizlazi da su u ponašanju tuženog sadržani elementi koji ukazuju da je u konkretnom slučaju deci zabranjen ulaz u unutrašnjost restorana zbog njihove nacionalne pripadnosti, već zbog njihovog ponašanja i uznemiravanja drugih gostiju. Takođe, činjenica je i da deca nisu oterana iz restorana, već su neometano sedela i konzumirala hranu u bašti koja je sastavni deo restorana tuženog, u kojoj su i ostali gosti jeli i imali isti tretman kao i u unutrašnjem delu restorana.

Suprotno revizijskim navodima, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, prilikom donošenja pobijane presude nije pogrešno primenjeno materijalno pravo, odnosno odredbe člana 4, 6. i 17. Zakona o zabrani diskriminacije.

Naime, zabrana diskriminacije predstavlja jedno od osnovnih načela Ustava Republike Srbije. U članu 21. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2), te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredno ili posredno, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadanosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3).

Članom 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, utvrđena je opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju svakog prava koje predviđa zakon, tako što je u stavu 1. propisano da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvariti bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao npr. po rasi, boji kože, veroispovesti i političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnim manjinama, imovini, rođenju ili drugom statusu.

Članom 4. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br.22 od 30.03.2009. godine), propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu bez obzira na lična svojstva i svako je dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbom člana 6. istog zakona, je propisano da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjama ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljena u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Odredbom član 17. istog zakona, propisano je da diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenja objekata i površina postoji ako pravno ili fizičko lice u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluga, za pružanje usluga traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno ako pružanje usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica.

Polazeći od sadržine ustavnih i zakonskih normi, kao i normi Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, diskriminacija predstavlja nejednako postupanje ili pravljenje razlike jednog lica u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji, a diskriminacija u pružanju usluga postoji ako pravno lice u okviru svoje delatnosti odbije pružanje usluga na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica.

S obzirom na utvrđeno, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da postupanje tuženog u konkretnom slučaju ne predstavlja akt diskriminacije. Naime, maloletnoj deci romske nacionalnosti navedenom prilikom nije omogućen ulazak u restoran, ali ne zbog njihove nacionalne pripadnosti, već zato što je njihovo ponašanje bilo neprimereno i suprotno pravilima restorana. Deca su prosila, bacala hranu i uznemiravala goste, što je nedopušteno ponašanje i nema veze sa njihovom nacionalnom pripadnošću. I pored toga, njima nije uskraćena usluga od strane tuženog, jer nakon što je svedok AA kupila deci hranu, oni su je u restoranu i pojeli, odnosno u bašti koja je sastavni deo restorana, u kojem i drugi gosti to čine.

Suprotno revizijskim navodima, u postupku nije utvrđeno da je do zabrane ulaska deci romske nacionalne pripadnosti u restoran tuženog, došlo zbog nacionalne pripadnosti dece, da bi se moglo govoriti o drugačijem postupanju (pružanju usluga) prema jednom licu u odnosu na druga lica, s obzirom da je utvrđeno da maloletnoj romskoj deci, u konkretnom slučaju, nije dozvoljen ulazak unutar restorana zbog njihovog neprimerenog ponašanja. Insistiranje tužioca u reviziji da je deci zabranjeno da uđu unutar restorana gde je jedino moguće poručiti obrok je bez uticaja, imajući u vidu da deca svakako nisu naručivala obroke, već je to za njih činila svedok AA, koja bi im hranu naručila i da su deca ušla sa njom u restoran.

Ne stoje ni navodi revizije da je povređena odredba člana 2. Konvencije o pravima deteta, koji zabranjuje diskriminaciju i kažnjavanje dece na osnovu njihovog statusa, jer navedena deca (kao i druga deca koja svakodnevno dolaze u restoran i neprimereno se ponašaju) nikada nisu izbačena ili kažnjavana od strane zaposlenih kod tuženog zbog svog statusa, već im je ukazivano da je njihovo ponašanje neprihvatljivo.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost pobijane presude, to je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić