U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića, Marije Terzić, Mirjane Andrijašević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Vladica Petrović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Visoki savet sudstva, Osnovni sud u Vranju, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade imovinske štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gž rr 180/23 od 18.09.2023. godine, u sednici održanoj 29.11.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gž rr 180/23 od 18.09.2023. godine.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Leskovcu Gž rr 180/23 od 18.09.2023. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1 465/20 od 10.10.2022. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr1 465/20 od 10.10.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je tužena obavezana da mu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1470/18, na ime glavnog duga isplati iznos od 667, 97 evra, sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2007. godine do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine, sa zateznom kamatom po stopi koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 30.000,00 dinara, a u slučaju docnje sa plaćanjem obavezana je da na iznos troškova postupka plati i zakonsku zateznu kamatu počev od dana izvršnosti odluke do isplate.

Viši sud u Leskovcu je, presudom Gž rr 180/23 od 18.09.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Leskovcu Prr1 465/20 od 11.10.2022. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženu obaveže da mu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1470/08, na ime glavnog duga isplati iznos od 667,97 evra sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2007. godine do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine, sa zateznom kamatom po stopi koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke iste presude, tako što je tužilac obavezan da tuženoj na ime troškova celog postupka isplati iznos od 27.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu imovinske štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, pa je odluka kao u stavu prvom izreke doneta primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4i 317/19 od 26.07.2019. godine, usvojen je prigovor radi ubrzavanja postupka i utvrđeno da je predlagaču AA iz sela ... (tužilac), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1470/08, sa obrazloženjem da je prošlo 10 godina i 9 meseci od podnošenja predloga za izvršenje do podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka, a da predmetno izvršenje nije sprovedeno. Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Vlasotincu P 237/07 od 10.12.2007. godine, izvršni dužnik HK RK ''Jumko'' a.d. Vranje, je obavezan da tužiocu, kao izvršnom poveriocu, isplati po osnovu duga, neisplaćene iznose minimalne zarade, kao i troškove postupka. HK PK ''Jumko'' a.d. Vranje, je akcionarsko društvo, čiji su većinski akcionari: Akcionarski fond a.d. Beograd, sa učešćem od 21,20% akcija, Republika Srbija sa učešćem od 18,42%, Fond za razvoj Republike Srbije sa učešćem od 16,63% akcija i PIO fond RS sa učešćem od 6,49% akcija. U vreme kada je predmetno potraživanje nastalo, izvršni dužnik je poslovao sa većinskim društvenim kapitalom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio, primenom odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, nalazeći da je tužena objektivno odgovorna da tužiocu naknadi predmetnu štetu imajući u vidu da je izvršni postupak nad izvršnim dužnikom, koji je bio društveno preduzeće, vođen nedelotvorno, što je za posledicu imalo da tužilac nije naplatio potraživanje iz radnog odnosa, kojim se ostvaruju egzistencijalna sredstva za život.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio nalazeći da izvršni dužnik nije u stečaju te da nema uslova za objektivnu odgovornost tužene za nastalu imovinsku štetu, pošto tužilac nije dokazao da je šteta nastala kao posledica upravo dugotrajnog trajanja postupka sudske zaštite i da je u uzročno posledičnoj vezi sa dugim trajanjem izvršnog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 22. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (''Službeni glasnik RS'' br. 40/15), propisano je da pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena. Tužba za naknadu imovinske štete propisana je odredbom člana 31.istog Zakona, tako što stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

U konkretnom slučaju, tužilac ima nenaplaćeno potraživanje po osnovu neisplaćene minimalne zarade u odnosu na izvršnog dužnika - preduzeća koje je u vreme nastanka njegovog potraživanja bilo u većinskom društvenom vlasništvu, što znači da Republika Srbija odgovara za puni iznos dosuđen pravnosnažnom presudom po kojoj se zaposleni nije mogao da naplati u izvršnom postupku. Republika Srbija je bila dužna da svojom zakonodavnom aktivnošću omogući delotvornu zaštitu imovine zaposlenih iskazane u potraživanjima koja su im dosuđena pravnosnažnim sudskim odlukama po osnovu rada ostvarenom kod poslodavca sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, ukoliko su pokrenuli postupak prinudnog izvršenja, što je ovde slučaj. U protivnom, konstituiše se objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu koju su pretrpeli zaposleni zbog nemogućnosti da namire potraživanja koja su im dosuđena pravnosnažnim sudskim odlukama, a koja je jednaka visini neizmirenog potraživanja zaposlenog utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom. Odluka prvostepenog suda ne odstupa od zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u revizijskom postupku pa mu pripada pravo na naknadu troškova tog postupka, na osnovu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku. Troškovi priznati tužiocu obuhvataju njegove izdatke na ime angažovanja punomoćnika, advokata za sastav revizije od 18.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić