Presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr 172/23 od 05.09.2023. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1 213/2020 od 11.10.2022. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse.

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 31.07.2014. godine izvršni poverilac je podneo javnom izvršitelju predlog za sprovođenje izvršenja na osnovu rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Leskovcu II 2125/14 od 29.07.2014. godine. Zaključkom javnog izvršitelja Predraga Kostića II 1616/14 od 05.08.2014. godine određeno je sprovođenje izvršenja radi naplate novčanog potraživanja na ime troškova parničnog postupka u iznosu od 96.264,00 dinara i iznos od 204.810,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.10.2013. godine do isplate, kao i troškova izvršnog postupka u iznosu od 55.341,22 dinara, ali predmetno potraživanje nije namireno zato što je račun izvršnog dužnika u višegodišnjoj blokadi. Pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4 I 297/19 od 23.10.2019. godine, utvrđeno je da je predlagaču, ovde tužilji, u predmetu pred Osnovnim sudom u Leskovcu II 2125/14 i u predmetu javnog izvršitelja Aleksandre Antić iz ... II 1616/14 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo javnom izvršitelju da u roku od četiri meseca preuzme neophodne mere radi delotvornog ubrzanja postupka kojim će se odrediti sredstva izvršenja i okončati izvršni postupak.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev jer je sprovođenje izvršenja u nadležnosti javnog izvršitelja i sud ne učestvuje u postupku sprovođenja izvršenja. Ceneći uzročno posledičnu vezu, našao je da izvršni sud nije bio nadležan da sprovede postupak izvršenja radi naplate predmetnog novčanog potraživanja, da ne postoji propust suda da namiri potraživanje tužilje iz radnog odnosa prema poslodavcu sa državnim kapitalom, a po osnovu rešenja II 2125/14 od 29.07.2014. godine, jer je sud shodno odredbama ZIO u zakonom propisanom roku doneo rešenje o izvršenju, te da je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P 297/19 od 23.10.2019. godine između ostalog naloženo javnom izvršitelju da u roku od četiri meseca preduzme mere radi delotvornog ubrzanja i okončanja postupka. Stoga ne postoji odgovornost tuženog radi naknade predmetne imovinske štete.

Drugostepeni sud je takođe stanovišta da tužilji ne pripada pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, pozivajući se na član 32. i 33. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Predmet izvršenja u kome je tužbeni zahtev je neosnovan bez obzira što je tužiocu rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku s obzirom da se predmet izvršenja, u kome je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku nalazi kod javnog izvršitelja a ne kod suda. Kako javni izvršitelji nisu budžetski korisnici, to ni Republika Srbija ne može biti obavezana na isplatu novčanog obeštećenja u konkretnom slučaju s obzirom na to da Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisuje da novčano obeštećenje isplaćuju sudovi i javna tužilaštva. U konkretnom slučaju, na isplatu novčanog obeštećenja može biti jedino obavezan javni izvšitelj koji je učinio povredu prava na suđenje u razumnom roku i kome je naloženo preduzimanje određenih radnji radi okončanja izvršnog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Po odredbi člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ br. 40/2015 i 92/2023) odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povrednom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4 I 297/19 od 23.10.2019. godine, utvrđeno je da je predlagaču, ovde tužilji, u predmetu pred Osnovnim sudom u Leskovcu II 2125/14 i u predmetu javnog izvršitelja Aleksandre Antić iz ... II 1616/14 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo javnom izvršitelju da u roku od četiri meseca preuzme neophodne mere radi delotvornog ubrzanja postupka kojim će se odrediti sredstva izvršenja i okončati izvršni postupak, koji postupak nije sproveden. Javni izvršitelj je lice koje vrši javna ovlašćenja poverena Zakonom o izvršenju i obezbeđenju (član 458 stav 1. ZIO). Dakle, tužilja nije namirila svoje potraživanje jer je vođenje izvršnog postupka bilo nedelotvorno, pri čemu zaštita prava na suđenje u razumnom roku u kome izvršenje još uvek traje, ne može zavisiti od toga da li itvršenje sprovodi sud ili ga umesto suda u ime države sprovodi javni izvršitelj. Faza sprovođenja pred javnim izvršiteljem smatra se delom izvršnog postupka koji u konkretnom slučaju traje od 2014. godine, radi namirenja potraživanja prema Domu zdravlja Leskovac, gde je tužilja bila u radnom odnosu. Imajući u vidu navedeno, nenamirenje potraživanja tužilje u izvršnom postupku protiv izvršnog dužnika predstavlja povredu prava tužilje na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 88. Ustava RS koji čini potraživanje utvrđeno sudskom odlukom zbog čega tužilja ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u izvršnom postupku koji se vodi pred javnim izvršiteljem koji iznos joj nije naplaćen.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima postupka, Vrhovni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tužilji su priznati troškovi koje je imala radi vođenja ove parnice, na ime angažovanja advokata za sastav tužbe 9.000,00 dinara, zastupanje na jednom održanom ročištu od 10.500,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife. Tužilji nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi jer nisu opredeljeni u smislu odredbe člana 163. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković