Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se u reviziji tužilje ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer taj sud nije propustio da primeni niti je pogrešno primenio koju od odredaba procesnog zakona, a što je bilo ili moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, majka tužilje sada pok. VV u svojstvu zajmoprimca i tužena u svojstvu zajmodavca zaključile su ugovor o zajmu novčanih sredstava, overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu Ov. 25446/11 dana 28.02.2011. godine. Predmet zajma je iznos od 28.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa rokom vraćanja od šest meseci, a najkasnije do 29.08.2011. godine. Ugovorena je naknada za korišćenje novca od 2.000 evra u dinarskoj protivrednosti i kamata u slučaju docnje po stopi po kojoj ovlašćene banke plaćaju kamatu na valutu evro položenu na štednju po viđenju. U članu 2. ugovora konstatovano je da je zajmoprimac danom potpisa i overe ugovora primila navedeni iznos novca, a članom 4. ugovora ustanovljeno je u korist zajmodavca pravo zaloge (hipoteka) na nepokretnosti – dvosobnom stanu broj .., u stambenoj zgradi broj .., u Beogradu, ..., broj zgrade .., broj ulaza .., sagrađene na kat. parceli .., sve upisano u ln.br. .. KO ..., radi obezbeđenja potraživanja po ovom ugovoru. Kako novac nije vraćen tužena je aktivirala hipoteku i u sudskom izvršnom postupku je sprovedena prinudna prodaja stana koji je bio predmet založnog prava, čime je namireno potraživanje tužene. Utvrđeno je da je tužilji bio potreban novac radi rešavanja finansijskih problema njenog privatnog preduzeća, zbog čega se sa majkom obratila agenciji „Džoker“ preko koje su došle u kontakt sa tuženom, koja joj je pozajmila novac. Ugovor o zajmu je potpisala sada pok. VV, s obzirom da tužilja nije imala nekretnine u vlasništvu a tužena je kao uslov pozajmice zahtevala obezbeđenje zasnivanjem založnog prava na nepokretnosti. Zajmoprimcu je iznos zajma, umanjen za advokatske troškove, troškove overe i proviziju agencije predat odmah nakon overe ugovora u prostorijama suda. Tužbu u ovoj pravnoj stvari podnela je sada pok. majka tužilje, a tužilja je nakon njene smrti preuzela vođenje parnice zasnivajući tužbeni zahtev na tvrdnji da je ugovor zaključila kako bi pomogla svojoj ćerki da reši finansijske probleme i da se radi o zelenaškom ugovoru čiji je predmet bila pozajmica 15.000 evra, sa rokom vraćanja od 15 meseci i 4% kamate, i da joj je u stvari taj iznos, umanjen za advokatske troškove, troškove overe i proviziju agencije, isplaćen.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o zajmu, primenom članova 557, 558. stav 1, 103. stav 1. i 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da se u konkretnom slučaju ne radi o zelenaškom ugovoru.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijanom drugostepenom presudom pravilno je primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, dok je odredbom člana 105. stav 1 istog zakona propisano da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. Članom 141. stav 1. ZOO propisano je da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti, dok je stavom 2. istog člana propisano da se na zelenaški ugovor shodno primenjuju odredbe ovog zakona o posledicama ništavosti i o delimičnoj ništavosti ugovora.

Da bi ugovor bio ništav, saglasno odredbi iz člana 141. stav 1. ZOO, potrebno je da pored teškog materijalnog položaja nekog lica, to lice bude nedovoljno iskusno, lakomisleno ili zavisno u odnosu prema licu koje koristi njegovu situaciju radi ostvarivanja koristi ugovaranjem uzajamnih davanja u očiglednoj nesrazmeri.

Međutim u ovom slučaju, s obzirom na sve utvrđene okolnosti, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je između tužene i majke tužilje zaključen punovažni ugovor o zajmu novčanih sredstava u iznosu od 28.000 evra, shodno članu 557. i članu 558. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da zajmoprimac nije ispunila svoju obavezu vraćanja zajma, zbog čega se tužena naplatila u izvršnom postupku prodajom hipotekovane nepokretnosti. Osporeni ugovor nije zelenaški pravni posao u smislu člana 141. stav 1. ZOO, jer majka tužilje nije bila u teškom materijalnom položaju i stanju nužde, imajući u vidu da novac nije bio potreban njoj već njenoj ćerki za potrebe poslovanja preduzeća, niti se može legitimisati kao nedovoljno iskusna i lakomislena, s obzirom na način na koji je stupila u kontakt sa tuženom i činjenicu da je bila upoznata sa svim okolnostima u vezi zaključenja ugovora, što isključuje mogućnost da je postupala sa nedovoljnom pažnjom koja se u ovakvom slučaju očekuje od prosečnog čoveka.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilna primena materijalnog prava, jer ukazivanje revidenta na postojanje zavisnosti majke od nje nije osnovano, s obzirom da odnos zavisnosti koji zahteva član 141. stav 1. ZOO, treba da postoji u odnosu na drugog ugovarača koji tu situaciju koristi za ostvarenje nesrazmerne koristi, a takav odnos majke tužilje u odnosu na tuženu nije postojao. Eventualna lakomislenost, uslovljena željom da pomogne ćerki u obezbeđenju novca, može biti samo motiv za zaključenje ugovora o zajmu sa tuženom, a ovaj motiv ne utiče na punovažnost zaključenog ugovora.

Nisu ispunjeni uslovi ni za ništavost odredbe člana 4. ugovora o zajmu, kojom je ustanovljeno založno pravo na nepokretnosti kao sredstvo obezbeđenja vraćanja zajma, s obzirom da ta ugovorna odredba sadrži sve obavezne elemente porpisane odredbama člana 12. i člana 14. Zakona o hipoteci („Sl. Glasnik RS“, br. 115/2005), niti su ispunjeni uslovi za njenu ništavost propisani članom 13. navedenog zakona, pa je ista bila izvršna isprava na osnovu koje je sproveden postupak namirenja poverioca (član 15. zakona).

Bez osnova su i revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu postojanja aktivne legitimacije tužilje, s obzirom da je tužilja preuzela parnicu nakon smrti majke na osnovu člana 225. stav 1. ZPP, pa stranačku legitimaciju ima kao njen zakonski naslednik i kao zainteresovano lice koje ima pravni interes za utvrđenje ništavosti u smislu člana 109. ZOO.

Kako se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost drugostepene presude, revizija je ocenjena neosnovanom.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić