Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2945/19 od 25.07.2019. godine stavom prvim izreke, žalba tuženog – protivtužioca je delimično odbijena, a delimično usvojena, pa je presuda Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P 139/2017 od 04.04.2019. godine potvrđena u delu kojim je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca. Stavom drugim izreke, preinačena je navedena presuda u usvajajućem delu tužbenog zahteva kojim je utvrđeno pravo svojine tužioca – protivtuženog na nekretnini upisanoj u LN br. .. KO ..., parcela .. njiva 2. klase u površini od 102 m2 i u delu odluke o troškovima parničnog postupka kojom je tuženi – protivtužilac obavezan na isplatu troškova u iznosu od 151.150,00 dinara (stav prvi, drugi i treći presude), tako što je tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog odbijen kao neosnovan i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac – protivtuženi da tuženom – protivtužiocu na ime troškova drugostepenog postupka isplati novčani iznos od 7.900,00 dinara.

Protiv navedene presude Apelacionog suda u Novom Sadu u stavu drugom kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11...55/14), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz stava 1. ovog člana, jer drugostepeni sud nije nepravilno primenio bilo koju odredbu ovog Zakona, što je moglo uticati na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je sa tužiocem dana 15.02.1991. godine zaključio ugovor o prenošenju prava korišćenja koji je overen pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci dana 06.03.1991. godine, kojim je tuženi tužiocu trajno preneo pravo korišćenja na kp. br. .., upisanoj u LN br. .. KO ... u površini od 102 m2, što je deo njegove kp. br. .. čija ukupna površina iznosi 269 m2, za ugovorenu cenu od 7.500,00 dinara, koju je tužilac tuženom isplatio prilikom zaključenja ugovora i stupio u posed predmetnog zemljišta. Tužilac je od 16.02.1991. godine po osnovu navedenog ugovora bio u mirnoj, neprekidnoj i nesmetanoj državini predmetnog dela nepokretnosti sve do 15.12.2016. godine, kada ga je u daljem korišćenju tog dela nepokretnosti sprečio kupac kojem je tuženi prodao preostali deo svoje nepokretnosti.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca utvrdio da je tužilac stekao pravo svojine na zemljištu upisanom u LN br. .. KO ..., kp. br. .. njiva 2. klase u površini od 102 m2, što je tuženi dužan da prizna, jer su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, obzirom da je protekao rok od 20 godina propisan odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koji je u konkretnom slučaju počeo da teče 04.07.1996. godine do 15.12.2016. godine, koliko je tužilac bio u posedu i državini predmetne nepokretnosti.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca zauzimajući pravni stav da putem održaja nije moguće steći pravo vlasništva na idealnom delu neke stvari bez navođenja srazmernog dela u odnosu na čitavu nepokretnost ili suvlasništva na realnom delu nepokretnosti, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina.

Odredbom člana 13. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da više lica ima pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmeno celini (idealni deo).

Drugostepeni sud je pravilno odlučio pobijanim stavom dva izreke presude kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Pravo susvojine na nepokretnim stvarima može se steći održajem, shodno odredbi člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ukoliko tužilac postupi po članu 13. stav 1. istog Zakona i traži utvrđenje prava susvojine na nepodeljenoj stvari u udelu određenom srazmerno celini (idealni deo).

U ovoj parnici tužilac je tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da je stekao pravo svojine na zemljištu upisanom u LN br. .. KO ..., kat.parceli .. ulica ..., njiva 2. klase u površini od 102 m2, što je tuženi dužan da prizna i trpi upis prava svojine tužioca na označenoj nepokretnosti u javnom registru. Međutim, iz spisa predmeta proizilazi da navedena kat.parcela .. ima ukupnu površinu 269 m2, a tužilac nije postupio po članu 13. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i tužbenim zahtevom nije tražio utvrđenje prava susvojine na nepodeljenoj stvari u udelu određenom srazmeno celini (idealni deo) niti je tražio utvrđenje prava svojine na delu katastarske parcele, sve po osnovu održaja u smislu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, što njegov tužbeni zahtev čini neosnovanim i neizvršivim.

Kako se revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić