Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Pavle Jurišić advokat iz ..., protiv tužene „OTP banke“ AD Novi Sad, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 228/18 od 15.03.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 29.10.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 228/18 od 15.03.2018. godine, u delu stava prvog izreke kojim je potvrđen stav drugi izreke presude Višeg suda u Novom Sadu P 246/2015 od 25.09.2017. godine i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 246/2015 od 25.09.2017. godine u stavu drugom izreke i predmet vraća prvostepenom sudu, na ponovno suđenje.

U preostalom delu revizija tužilje se odbacuje, kao nedozvoljena.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 246/2015 od 25.09.2017. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da su apsolutno ništave odredbe člana 2 tačka 9 ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj .. od 30.07.2008. godine zaključenog između tužilje AA i tužene „OTP banke“ Srbija AD Novi Sad, kojim je propisano da banka ima pravo da izmeni kamatnu stopu u skladu sa Opštim uslovima poslovanja banke i Odlukom o visini kamata banke i odredbe člana 8 tačka 1 ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj .. od 30.07.2008. godine zaključen između tužilje AA i tužene OTP Banke Srbija AD Novi Sad, kojom je propisano da banka ima pravo da menja kamatnu stopu, naknade i ostale ugovorene uslove jednostrano prema promenama poslovne politike banke na način utvrđen članom 7 ovog ugovora. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu, kojim se traži utvrđenje apsolutne ništavosti i svih ostalih odredaba ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj .. od 30.07.2008. godine. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 530.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok su stavom četvrtim i petim izreke odbijeni zahtevi tužilje za naknadu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka za period od dana presuđenja do dana izvršnosti presude i za oslobođenje obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 228/18 od 15.03.2018. godine žalba tužilje je odbijena, a žalba tužene delimično usvojena, a delimično odbijena, pa je prvostepena presuda potvrđena u pobijanom stavu 1, 2, 4. i 5. izreke, a preinačena u pobijanom delu odluke o troškovima postupka tako što je obaveza tužene snižena na 234.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući presudu u celosti, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20), pa je utvrdiio da je izjavljena revizija osnovana u delu koji se odnosi na odluku o utvrđenju apsolutne ništavosti svih ostalih odredaba spornog ugovora i u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka, dok je u preostalom delu revizija nedozvoljena, u smislu člana 410. stav 2. tačka 4. i tačka 5.ZPP.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se uopšteno ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. istog Zakona. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku na koju se u reviziji ukazuje, nije propisana kao razlog zbog koga se revizija može izjaviti, u smislu člana 407. stav 2. tačka 2. istog Zakona.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su parnične stranke dana 30.07.2008. godine zaključile ugovor o dugoročnom stambenom kreditu u iznosu od 8.447.140,30 dinara odnosno 177.582,93 CHF, radi kupovine/izgradnje nepokretnosti – troiposobnog stana u površini od 90,91m2 na petom spratu zgrade koja je izgrađena na kat. parc. br. .. i .. upisane u ln.br. .. KO ... . Ugovorom je utvrđen rok otplate kredita na 360 meseci, visina nominalne kamatne stope (6,3% na godišnjem nivou uz proporcionalni obračun) i efektivne kamatne stope (6,67% na godišnjem nivou). Ugovorena je obaveza plaćanja deviznog depozita, provizije za puštanje kredita u tečaj, način otplate u anuitetima u visini od 1.219,47 CHF u dinarskoj protivvrednosti, sredstva obezbeđenja kredita i pravo banke da izmeni kamatnu stopu u skladu sa Opštim uslovima poslovanja banke i Odlukom o visini kamatne banke, ugovorena je i mogućnost prevremene otplate kredita, kao i situacija kada je korisnik kredita u docnji i kamata koju tada duguje, te je konstatovano da se na sve što nije posebno ugovoreno primenjuju Opšti uslovi poslovanja banke, Odluka o visini kamate banke, Odluka o tarifi i proviziji banke, Zakon o bankama i ZOO, s tim što je konstatovano da je korisnik upoznat sa Opštim uslovima, odnosno drugim propisima. Članom 8. ugovora predviđena je mogućnost primene izmenjenih opštih akata na ugovor – da banka ima pravo da menja kamatnu stopu, naknade i ostale ugovorene uslove jednostrano prema promenama poslovne politike banke, o čemu mora da obavesti korisnika kredita. Pored toga, ugovoreni su i uslovi za raskid i izmenu ugovora, kao i ostale ugovorne odredbe kredita bliže opisane u obrazloženju prvostepene presude.

Tužilja je izvršila prevremenu otplatu kredita dana 11.12.2013. godine u iznosu od 36.385,00 CHF (3.423.257,26 dinara) nakon čega je tužilji banka ispostavila nov plan otplate sa iznosom anuiteta aod 933,91 CHF. Utvrđena je visina iznosa koji je banka naplatila na ime rata kredita za period od 05.09.2008. godine do 07.10.2015. godine, kao i iznos koji je tužilja uplatila na ime glavnice kredita i kamate u periodu od 06.01.2014. godine do 07.10.2015. godine, kao i stanje kredita na dan 30.09.2016. godine, te visina stanja kredita u slučaju da je tužilja sa tuženom zaključila ugovor sa valutnom klauzulom u evrima, uz uvećanje realne vrednosti anuiteta u dinarima i evrima, sve bliže navedeno u obrazloženju pobijane presude.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su zaključili da odredbe spornog ugovora o kreditu, osim člana 2. tačka 9. i člana 8. tačka 1. ugovora nisu protivne prinudnim propisima, pa nisu ni ništave u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je Zakonom o deviznom poslovanju u našem pravnom sistemu dozvoljeno ugovaranje valutne kaluzule, pa se sa stanovišta pojave valutnog rizika koje ugovornice pruzimaju slobodnom voljom ne može govoriti o ništavosti ovih odredbi, bez obzira na enormni rast anuiteta od čak 234% u odnosu na dinarski iznos anuiteta u momentu zaključenja ugovora o kreditu. Poremećaj na bankarskom tržištu i narušavanje načela jednakih vrednosti uzajamnih davanja bi eventualno bio razlog za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, ali tužilja nije tražila tužbenim zahtevom raskid spornog ugovora.

Osnovano se revizijom ukazuje da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo donoseći pobijanu odluku.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je stav nižestepenih sudova da se valutna kaluzula može ugovoriti u cilju očuvanja jednakosti uzajamnih davanja – tržišne vrednosti dinarskog iznosa plasiranih i vraćenih kreditnih sredstava, a što ima pravno utemeljenje u odredbi člana 15. Zakona o obligacionim odnosima i člana 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju, te članu 395. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Narodna banka Srbije preduzima mere u cilju očuvanja kursa evra u odnosu na dinar, pa pošto vrši intervencije na deviznom tržištu kupovinom ili prodajom određene količine evra, na koji način obezbeđuje direktan uticaj na vrednost evra, kurs dinara prema evru se formira posredstvom međubankarske trgovine na deviznom tržištu, čime se obezbeđuje kursna stabilnost domaće valute. Narodna banka Srbije i Vlada Republike Srbije su 19.12.2008. godine zaključile Sporazum o ciljanoj inflaciji, po kome se monetarnom politikom Narodne banke obezbeđuje ostvarivanje ciljane godišnje inflacije od 4%, pa se tako predupređuje mogućni kursni rizik i negativne posledice inflacije. Zato se očuvanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja putem valutne klauzule realno može ostvariti samo ugovaranjem evra kao valute vrednovanja plasiranih dinarskih sredstava kredita. To se potvrđuje i Odlukom Narodne banke Srbije kojom je 2011. godine dopušteno indeksiranje dinarskih kredita samo primenom kursa evra kao valute vrednovanja.

Sa druge strane, saglasno voljom ugovornih strana, osim valutne klauzule kao sredstva očuvanja jednakosti uzajamnih davanja, može se konstituisati klauzula kojom će se preuzeti valutni rizik od strane banke prema njenom poveriocu u celosti prevaliti na korisnike kredita. Takva klauzula je moguća i pravno dopuštena kada se banka – davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da i vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti. Tada je banka ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita, što je dopušteno članom 25. Zakona o deviznom poslovanju. Uslov za to je postojanje pisanog obaveštenja kojim je korisnik kredita pre zaključenja ugovora, na njemu razumljiv način, upoznat sa svim ekonomsko-finansijskim posledicama rizika koje će on preuzeti prihvatanjem takve ugovorne klauzule. U tom smislu bi odredba ugovora o kreditu o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa CHF bila ništava, ali bi ugovor o kreditu proizvodio pravno dejstvo i nakon utvrđenja ništavosti klauzule o indeksaciji duga primenom kursa CHF. U tom slučaju ugovor treba da se izvrši konverzijom uz očuvanje jednakosti uzajamnih davanja, tržišne vrednosti datog kredita utvrđene na osnovu zvaničnog srednjeg kursa evra na dan zaključenja ugovora i isplatu kamate u visini određenoj ugovorima o kreditu iste vrste i trajanja, zaključenim sa valutnom klauzulom u evrima između istog davaoca kredita i drugih korisnika kredita čije se dugovanje utvrđuje primenom zvaničnog srednjeg kursa evra. Na sve ovo ukazuje i Pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda usvojeno na sednici Građanskog odeljenja održanoj 02.04.2019. godine.

Ozbirom da sudovi nisu u dovoljnoj meri razjasnili mogućnost ugovaranja valutne klauzule i indeksiranja dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka, pravilnost primene materijalnog prava u odnosu na odluku o utvrđenju ništavosti preostalih odredbi spornog ugovora nije mogla biti ispitana, zbog čega su drugostepena i prvostepena odluka morale biti ukinute u delu koji se odnosi na ništavost ostalih odredbi iz spornog ugovora o dugoročnom stambenom kreditu (osim člana 2. tačka 9. i člana 8. tačka 1. ).

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, nakon čega će ponovo odlučiti o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na utvrđenje ništavosti ostalih odredbi spornog ugovora o stambenom kreditu.

Tužilja nema pravni interes da pobija presudu u delu u kome je u sporu uspela, a u odnosu na apsolutnu ništavost odredbi člana 2. tačka 9. i člana 8. tačka 1. ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj .. od 30.07.2008. godine, zbog čega revizija u tom delu nije dozvoljena, u smislu člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP. Revizija nije dozvoljena ni u delu odluke o troškovima postupka i zakonskoj zateznoj kamati na troškove parničnog postupka, te zahteva za oslobođenje obaveze plaćanja sudske takse, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 28. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. i člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić