Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem Ministarstva pravde od 09.05.2012. godine imenovan za javnog izvršitelja za područje Višeg suda u Užicu i Privrednog suda u Užicu sa sedištem u ... . Rešenjem istog organa od 30.03.2018. godine tužilac je razrešen dužnosti javnog izvršitelja i odlučeno je da delatnost tužioca nastavi javni izvršitelj BB, imenovan rešenjem ministra pravde od 27.06.2014. godine, koji će privremeno preuzeti poslove dok novoimenovani javni izvršitelj ne počne da radi. Presudom Upravnog suda, Odeljenja u Kragujevcu U 7573/18 od 07.12.2018. godine uvažena je tužba tužioca, poništeno navedeno rešenje od 30.03.2018. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Rešenjem Ministarstva pravde o razrešenju javnog izvršitelja od 20.02.2019. godine odlučeno je da se tužilac razrešava dužnosti javnog izvršitelja i da će delatnost tužioca nastaviti javni izvršitelj BB. Presudom Upravnog suda, Odeljenja u Kragujevcu U 4203/19 od 14.02.2020. godine uvažena je tužba tužioca i poništeno navedeno rešenje Ministarstva pravde od 20.02.2019. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Rešenjem Ministarstva pravde od 17.02.2020. godine tužilac je imenovan za javnog izvršitelja na području Višeg suda u Užicu i Privrednog suda u Užicu.

Tužilac je imenovan za javnog izvršitelja među prvih 60 javnih izvršitelja u Republici Srbiji, a prvi za područje Višeg suda u Užicu i Privrednog suda u Užicu sa sedištem u ... . Do razrešenja radio je skoro šest godina kao izvršitelj i za taj period je tri puta imenovan za javnog izvršitelja. O njegovom razrešenju izvestili su svi štampani i elektronski mediji. Tužilac je iz malog mesta, gde se većina građana poznaje i kako je pre obavljanja funkcije javnog izvršitelja radio u preduzeću gde je pored ostalog bio i šef kadrovske službe i bio cenjen među kolegama, kolege su mu se obraćale, raspitivale se za razloge razrešenja. Tužilac je u dva navrata kao najstariji predsedavao skupštinom komore izvršitelja koja je u to vreme imala 238 izvršitelja, tako da su ga poznavali svi izvršitelji i isti su ga posle razrešenja zvali i raspitivali se za razloge razrešenja. Iz navedenih razloga, tužiocu je razrešenje teško palo i pored psihičkih problema, imao je i zdravstvene probleme, jer mu se povećao šećer, dobio je srčanu aritmiju. Izbegavao je odlazak u grad, jer su se za njim okretali građani, komentarisali „evo ga onaj razrešeni lopov“, što je tužiocu teško padalo i teško je to stanje podnosio. Posumnjali su i članovi njegove porodice da je nešto pogrešio. Posumnjali su i advokati i radnici komunalnih preduzeća koje je ranije savetovao kako da podnesu predloge za izvršenje, s obzirom da je bio prvi izvršitelj, a pomagao je i kolegama u pripremanju ispita za izvršitelje i uvođenju u posao, tako što su uzimali njegove obrasce.

Visina izgubljene izgubljene dobiti i neto zarade utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke. Sudski veštak je prilikom izrade nalaza i mišljenja posmatrao period poslovanja od tri godine, tri meseca i 25 dana i uočio da je tužilac imao rast prihoda u periodu od 01.01.2017. godine do 31.12.2017. godine za 280,88% u odnosu na prethodnu 2016. godinu, jer je imao proširenu oblast za obavljanje delatnosti, tako da je kao parametar za izračunavanje izgubljene dobiti uzeo period od 01.01.2017. godine do 26.04.2018. godine, odnosno 15 meseci i 25 dana, jer se predpostavlja da bi dalje tužilac ostvarivao približan prihod. Kao parametar za izgubljenu zaradu veštak je uzeo isti period s tim što je odbijena zarada koju je tužilac ostvarivao kod javnog izvršitelja VV kao diplomirani pravnik za period od 11.07.2017. godine do 01.034.2020. godine. Ukupna šteta zbog izgubljene zarade po osnovu prihoda od samostalne delatnosti za period od 25.04.2018. godine do 15.03.2020. godine iznosi 16.811.118,66 dinara, a zbog izgubljene neto zarade 1.473.065,30 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da postoji odgovornost tužene za štetu koju je pretrpeo tužilac u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima donošenjem nezakonite odluke o razrešenju tužioca dužnosti javnog izvršitelja, usled čega je za tužioca nastala šteta. Usled toga tužilac je u period od 25.04.2018. godine do 15.03.2020. godine pretrpeo štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu kao i doprinose za obavezno socijalno osiguranje i izgubljenu dobit po osnovu prihoda od samostalne delatnosti, zbog čega su nižestepeni sudovi ocenili da su štetu prouzrokovali organi tužene u vršenju, odnosno u vezi sa vršenjem svojih funkcija, pa su primenom člana 155, 158. i 189. Zakona o obligacionim odnosima usvojili tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu, pravilnom primenom odredbi Zakona o obligacionim odnosima.

Članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Za zasnivanje odgovornosti pravnog lica u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potrebno je da je njegov organ postupao nezakonito (postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propisi ili opšti akt primeni) ili da je postupao nepravilno (postupanje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje nije u skladu sa opštim normama u vršenju službe) i da se tako postupanje prema nastaloj šteti odnosi kao uzrok prema posledici (uzročno- posledična veza). Članom 189. stav 1. istog zakona propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu, pravilnom primenom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer je organ tužene postupao nezakonito na koji način je onemogućio tužiocu da obavlja svoju delatnost u periodu od 25.04.2018. godine do 15.03.2020. godine i da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi kako stvarnu štetu tako i izmaklu dobit, pravilnom primenom člana 154. stav 1, 155. i 189. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Pod običnom štetom podrazumeva se pozitivna, direktno i početno uzrokovana faktička šteta u vidu gubitka ili pogoršanja određene imovinske koristi koja je dosad postojala na strani oštećene osobe. Izmakla korist je vid materijalne štete koju oštećeni trpi zbog štetnikove radnje ili pripuštanja, a koju je mogao realizovati da nije bilo štetne radnje. Stoga, izmaklu korist čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Tužilac ima pravo na naknadu obične štete, koja se ogleda u visini izgubljene zarade, odnosno zarade koju bi tužilac ostvario u spornom periodu da nije bilo nezakonitog rada organa tužene, a koja je umanjena za iznos zarade koju je tužilac ostvario radeći kod drugog javnog izvršitelja. Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac ima pravo na naknadu izmakle koristi pravilnom primenom člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je tužilac imao rast prihoda u periodu od 01.01.2017. godine do 31.12.2017. godine za 280,88% u odnosu na prethodnu 2016. godine, jer je imao proširenu oblast za obavljanje delatnosti i da je tužilac dokazao da bi dalje ostvarivao približno isti prihod.

Suprotno navodima revizije, pravilno su odlučili nižestepeni sudovi, kada su obavezali tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti isplati iznos od 100.000,00 dinara, pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, kao objekat povrede ovde se uzima građanska čast, pod kojom se podrazumeva osobno, lično nematerijalno dobro, koje se sastoji i ukupnosti onih moralnih vrednosti čoveka koje on ima i uživa kao član određene društvene sredine u pogledu njegovog poštenja, njegove prošlosti, njegovog znanja i sposobnosti, kao i drugih njegovih moralnih vrednosti. Imajući u vidu štetne posledice nezakonitog rada organa tužene, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac ima pravo na naknadu ovog vida nematerijalne štete.

Navodi revizije tužene se neporedno ili posredno odnose na ocenu dokaza i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, koji navodi nisu posebno razmotreni, budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno, ne dovode u sumnju pravilnost odlučivanja i primenu materijalnog prava sadržanog u odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković