Odlučujući o izjavljenoj reviziji shodno članu 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/2011...18/20 i 10/23 - dr. zakon, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kao kupac i tužena, koju je zastupao BB iz ..., kao prodavac su 13.05.2006. godine, zaključili predugovor o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji i to stana oznake .. na prizemlju 1 projektovane površine oko 34,93 m2, u ulici ... broj .., za kupoprodajnu cenu od 29.350 evra u dinarskoj protivvrednosti i konstatovano je da je kupac isplatila deo kupoprodajne cene u visini od 3.000 evra, što je prodavac svojim potpisom na predugovoru i potvrdio. Preostali iznos kupoprodajne cene od 26.350 evra u dinarskoj protivvrednosti kupac će isplatiti prodavcu tako što će iznos od 20.480 evra u dinarskoj protivvrednosti platiti najkasnije do 26.05.2006. godine, iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti kada zgrada bude pod krovom i iznos od 2.870 evra u dinarskoj protivvrednosti po sistemu „ključ u ruke“ kojom prilikom će ugovorene strane zaključiti i overiti glavni kupoprodajni ugovor. Predugovor je potpisan od strane tužilje i direktora tužene BB. Priznanicom od 26.05.2006. godine, potvrđeno je da je ovde tužilja kao kupac isplatila iznos od 20.480 evra u dinarskoj protivvrednosti tuženoj a priznanicu su potpisali tužilja i zastupnik tužene BB. Priznanicom od 16.03.2008. godine potvrđeno je da je tužilja kao kupac isplatila ratu kupoprodajne cene u visini od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za stan u ulici ... broj .. .

Tužilja kao kupac i tužena koju je zastupao BB, kao prodavac su 09.11.2007. godine zaključili predugovor o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji, u kome je konstatovano da prodavac prodaje garsonjeru u ulici ... broj .., oznake .. površine oko 28 m2, na četvrtom spratu, ulične orijentacije, za kupoprodajnu cenu u iznosu od 25.950 evra u dinarskoj protivvrednosti. U članu 2. je navedeno da je kupac isplatila prodavcu iznos od 24.000 evra u dinarskoj protivvrednosti što prodavac potvrđuje svojim potpisom na predugovoru. Članom 2. stav 3. konstatovano je da će ostatak ugovorene kupoprodajne cene u visini od 1.950 evra u dinarskoj protivvrednosti kupac isplatiti prilikom primopredaje nepokretnosti čime će ugovorena cena biti isplaćena u celosti. Predugovor su potpisali tužilja kao prodavac i direktor tužene BB.

Tužilja kao ugovarač 1 i tužena koju je zastupao direktor BB kao ugovarač 2, su dana 16.10.2008. godine, zaključili ugovor o zameni nepokretnosti u kome je konstatovano da je prvi učesnik u zameni (ovde tužilja) vlasnik jednoiposobnog stana broj 2, u površini od 37,27 m2, u prizemlju u Novom Sadu u ulici ..., a da je drugi učesnik (ovde tužena) investitor i vlasnik dve stambene jedinice, svake površine oko 25 m2, na prvom i na drugom spratu stambeno-poslovnog objekta koji će se graditi u Novom Sadu u ul. ... i .. . U članu 3. stav 1. je navedeno da ugovorne strane ugovaraju zamenu nepokretnosti, a u članu 3. stav 2. je saglasno konstatovano da je vrednost nekretnina iz člana 2. veća te da razlika iznosi 4.000 evra u dinarskoj protivvrednosti koje je ugovarač 1 (ovde tužilja) u obavezi da ugovaraču 2 isplati prilikom primopredaje poseda gotovih stanova iz člana 2. tog ugovora. Tužena tužilji nije predala stanove ni po jednom od navedenih predugovora, odnosno ugovora. Tužena nije sporila autentičnost potpisa svog direktora na priznanicama i ugovorima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba člana 45. koji se odnosi na formu ugovora i člana 630. Zakona o obligacionim odnosima, koji se odnosi na ugovor o građenju, usvojili tužbeni zahtev za iznos od 50.480 evra, zaključivši da iz izvedenih dokaza – priznanica i predugovora koje je nesporno potpisao direktor tužene, proizlazi da je tužilja tuženoj po zaključenim predugovorima o kupoprodaji nepokretnosti isplatila 13.05.2006. godine iznos od 3.000 evra, 09.11.2007. godine iznos od 24.000 evra, 16.03.2008. godine iznos od 3.000 evra i 26.05.2006. godine, iznos od 20.480 evra a da joj tužena ni u ugovorenim rokovima, a ni kasnije, nije predala stanove koji su bili predmet predugovora, kao ni ugovora o zameni stanova, uz ocenu da okolnost da ni predugovori, ni ugovor o prometu nepokretnosti, nisu zaključeni u zakonom propisanoj formi ne čini ove pravne poslove ništavim.

Osnovano se revizijom ukazuje da je prilikom donošenja pobijane presude pogrešan zaključak suda pri oceni punovažnosti predugovora i ugovora na osnovu kojih je tužena primila isplatu od tužilje, međutim taj propust nije uticao na pravilnost pobijane presude.

Naime, članom 4. Zakona o prometu nepokretnosti (Sl. glasnik RS br. 42/1998), koji je bio na snazi u vreme zaključenja predugovora o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji od 13.05.2006. godine i od 09.11.2007. godine, bilo je propisano da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda (stav 1.), te da ugovori koji nisu zaključeni na taj način ne proizvode pravno dejstvo (stav 2.). Članom 45. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov za punovažnost ugovora. Iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da su potpisi tužilje i zastupnika tužene na oba predugovora o kupoprodaji nepokretnosti, kao i na ugovoru o razmeni nepokretnosti, morali da budu overeni, a kako to nije slučaj, ovi pravni poslovi ne proizvode pravno dejstvo, te neizvršenje njima stipulisanih obaveza ne može biti osnov obaveze tužene da vrati primljene iznose. O obavezama tužene se ne može odlučiti ni na osnovu odredbe člana 630. Zakona o obligacionim odnosima kojima je definisan ugovor o građenju i obaveze ugovarača, jer parnične stranke takav ugovor nisu zaključile, kako to proizlazi iz utvrđenog činjeničnog stanja. Po oceni Vrhovnog suda, imovina tužene se uvećala bez pravnog osnova prijemom novca od tužilje po osnovu pravnih poslova koji su od momenta nastanka bili ništavi zbog nedostatka forme, zbog čega je tužena dužna da primljeni iznos od ukupno 50.480 evra, vrati shodno odredbi članova 210. stav 1. i 214. Zakona o obligacionim odnosima kojima je propisano da, kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema svoj pravni osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati i da plati zateznu kamatu od dana podnošenja zahteva, što je u ovom slučaju dan podnošenja tužbe, 25.12.2012. godine.

Nižestepeni suovi su pravilno obavezali tuženu na vraćanje navedenog iznosa sa zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe, pa okolnost da su pogrešno primenili materijalno pravo u pogledu ocene osnova obaveze tužene, nije bila od uticaja na pravilnost pobijane presude, zbog čega je primenom člana 414. ZPP revizija tužene odbijena.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković