Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu odobrenja za gradnju od 20.09.2006. godine, u Čačku je, u sprovođenju programa „SIRP“ u Srbiji sagrađeno 10 objekata sa ukupno 76 stanova za potrebe izbeglog, raseljenog i prognanog stanovništva sa teritorije Bosne i Hercegovine, Hrvatske i dela domaćeg stanovništva. U raspisanom konkursu za dodelu stanova, čiji je učesnik bio tužilac, naznačeno da se stanovi isključivo daju u zakup na period do 3 godine, pošto ne postoji mogućnost zaključenja kupoprodajnog ugovora ili dodeljivanja svakog od stanova u vlasništvo opštine Čačak. Nakon sprovedenog konkursa opštinski odbor za sprovođenje programa „SIRP“ doneo je odluku 26.03.2008. godine kojim je sporni stan dat u zakup tuženom, pa su „Opštinska stambena agencija“ Čačak i tuženi 07.04.2008. godine zaključili ugovor o zakupu, a potom parnične stranke 23.05.2011. godine aneks ugovora o zakupu kojim je predviđen rok zakupa do 08.10.2011. godine. Nakon isteka ugovorom predviđenog roka zakupa tuženi je nastavio da koristi stan bez plaćanja zakupnine. Tuženi na teritoriji Čačka ne poseduje nepokretnost, status izbeglog lica izgubio je rešenjem od 20.05.2004. godine, tako da ni u vreme dobijanja stana u zakup ovaj status on nije imao.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje prvostepeni sud odbija postavljeni tužbeni zahtev, pozivom na član 8. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava. Stanovišta je da je tuženi uspostavio čvrstu povezanost sa stanom, kao fizički ograđenom prostoru u kome sprovodi privatni i porodični život od 07.04.2008. godine. Iseljenje nije neophodno radi zaštite prava tužioca, jer se njegov legitimni cilj može ostvariti drugom, blažom merom po tuženog u njegovu porodicu.

Drugostepeni sud ne prihvata izneto stanovište prvostepenog suda. Stav drugostepenog suda je da je pravni odnos stranaka regulisan odredbama članova 567., 585. stav 1. i 595. Zakona o obligacionim odnosima, po kojima je tuženi nakon proteka vremena za koji je ugovor zaključen u obavezi da tužiocu vrati predmet zakupa. Za slučaj tumačenja da je došlo do preobražaja ugovora o zakupu na određeno u ugovor o zakupu na neodređeno vreme po članu 596. Zakona o obligacionim odnosima, kao posledica nastavka korišćenja stana bez plaćanja zakupnine, tuženi nema osnov za posed što mu je tužilac otkazao ugovor u skladu sa odredbama člana 597. stavovi 1. i 2. tog zakona. Tuženi nije pokazao zainteresovanost za produženje ugovora, niti je mogao imati legitimno očekivanje da će po osnovu zaključenog ugovora o zakupu ostvariti pravo na otkup stana pošto takva mogućnost nije predviđena ni jednom opštinskom odlukom, niti je proizilazila iz odluke o davanju stanova stečenih putem donacije na korišćenje. Cilj osnivanja „Opštinske stambene agencije“ Čačak, koja je zaključila ugovor o zakupu sa tuženim 07.04.2008 godine, a koja je nakon što je njen osnovač stekao status grada promenila naziv u „Gradsku stambenu agenciju“ Čačak i sa tuženim zaključila aneks ugovora o zakupu 23.05.2011. godine, je sprovođenje mera socijalne politike. Stan koji je predmet ugovora o zakupu i njegovog aneksa zaključenog između stranaka je stan izgrađen za potrebe rešavanja stambenog pitanja određenih kategorija lica radi sprovođenja tog programa, pa drugostepeni sud zaključuje da postoji legitimni cilj tužioca za iseljenje tuženog, te da nije došlo do povrede prava tuženog na dom shodno članu 8. Evropske konvencije za zaštitu ljuskih prava i osnovnih sloboda.

Po stanovištu Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojio.

Način sticanja sporne nepokretnosti, kao i sadržina akata upravljanja i raspolaganja tužioca koji su doveli do pravnog osnova poseda tuženog ne upućuju na zaključak legitimnog očekivanja tuženog da u spornom stanu trajno reši stambenu potrebu. Tuženi se u pravnom prometu ponašao protivno načelima savesnosti i poštenja (član 12. ZOO) i zabrane zloupotrebe prava (član 13. ZOO), kada je nakon isteka ugovorom predviđenog vremena stan nastavio da koristi bez plaćanja zakunine. Kod tuženog je postojala svest da je nosilac prava raspolaganja stan namenio rešavanju stambenih potreba izbeglog, raseljenog i prognanog stanovništva zaključenjem ugovora o zakupu na period do 3 godine, bez mogućnosti kupoprodaje, pa protivpravno stanje ne može predstavljati konstitutivni element ostvarivanja čvrste povezanosti sa ovakvim stambenim prostorom. Odnosi ugovornih strana su bili jasno definisani u ugovoru o zakupu stana.

Prema tome, pravilno je drugostepeni sud primenio odredbu člana 585. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, po kojoj je tužilac aktivno legitimisan u ovoj parnici da od tuženog, kao zakupca nakon prestanka zakupa traži vraćanje zakupljene stvari. Naknadna promena upisa prava korišćenja na stanu u javnoj evidenciji nepokretnosti, na koju se revizijom ukazuje, bez uticaja je na aktivnu legitimaciju tužioca, čiji je cilj sprovođenje mera socijalne politike. Naime, tužilac je u sporovođenju odluke opštinskog odbora od 26.03.2008. godine zaključio sa tuženim ugovor i izvršio ugovorom preuzetu obavezu predaje poseda stana, pa su za sporni odnos merodavne odredbe obligacionog prava.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić