U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., ul. ... br...., čiji je punomoćnik Marina Vujin Matković, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., ul. ... br. ..., čiji je punomoćnik Maja Golubović Popara, advokat iz ... i VV iz ..., ul. ... br. ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4012/17 od 22.11.2017. godine, u sednici veća održanoj 10.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4012/17 od 22.11.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 898/14 od 22.02.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da tužilja ima isključivo pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze u stambenoj zgradi broj ..., u ulici ... u ..., izgrađenoj na kat.parceli .../... i .../... KO ..., bliže opisanim u istom stavu izreke, što bi tuženi bili dužni da priznaju i trpe. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da joj izdaju valjane isprave za uknjižbu prava vlasništva na opisanim nepokretnostima, a stavom traćim izreke obavezana je tužilja da tuženoj BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 437.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4012/17 od 22.11.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 898/14 od 22.02.2017. godine, a odbijeni su zahtevi tužilje AA i tužene BB za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena BB je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ističu i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, koje su isticane u postupku po žalbi. Imajući u vidu da se drugostepeni sud pravilno izjasnio o nepostojanju navedenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka u drugostepenom postupku, nije učinjena bitna povreda odredbi parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. i stava 2. tačka 12. u vezi sa članom 396. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ne stoji ni bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 6. ZPP koja se u revizijskim razlozima ističe, a da je učinjena u toku postupka, a ovo iz razloga što je članom 348. stav 1. ZPP predviđeno da ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, sud će bez daljeg raspavljanja da donese presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda na osnovu priznanja). Stavom 4. naznačenog člana predviđeno je da priznanje tužbenog zahteva, na ročištu ili u podnesku, tuženi može da opozove do donošenja presude i bez pristanka tužioca. Drugotuženi VV je priznao deo tužbenog zahteva tužilji vezano za dva stana i dva garažna mesta ali je tužilji osporio tužbeni zahtev vezano za lokal broj ..., površine 24,45 m2, koji se nalazi u ... u ulici ... u ... u zgradi broj ..., tvrdeći da je isti njegovo vlasništvo. Iz toga proizilazi da drugotuženi VV tužilji nije priznao u celosti postavljeni tužbeni zahtev. Tužilja je tražila da se utvrdi da je isključivi vlasnik spornih nepokretnosti, pa imajući u vidu činjenicu da je prvotužena BB osporila tužbeni zahtev tužilje u celosti, a tuženi VV da nije priznao tužbeni zahtev tužilje u celosti, to proizilazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada nije doneo presudu na osnovu priznanja u odnosu na tuženog VV, te da se stoga ne može prihvatiti tvrdnja iz revizije tužilje da je u nižestepenim postupcima učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 6. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su postigle usmeni sporazum da zajedno izgrade objekat broj ... u ulici ... broj ... u ... na taj način što će Privredno društvo „GG“ D.O.O. ..., čiji je osnivač i vlasnik tuženi VV, da podigne kredit radi finansiranja i izgradnje poslovno stambenog objekta, kao suinvestitor, dok tužilja i tužena BB, kao suinvestitori, koje nisu imale finansijsku obavezu uplate bilo kakvog novčanog iznosa su bile dužne da se angažuju u smislu građevinske operative radi izgradnje objekta. Dobijena je građevinska dozvola, a parnične stranke su sa ostalim suinvestitorima overile pismeni ugovor Ov .../... od 16.07.2007. godine na osnovu koga je ugovoreno da parnične stranke imaju pravo susvojine na po 1/3 idealnih delova na nepokretnostima bliže označenom u stavu 3. naznačenog ugovora. Ostale stambene jedinice u okviru zgrade parnične stranke su otuđile trećim licima osim nepokretnosti koje predstavljaju predmet tužbenog zahteva.

Parnične stranke su postigle usmeni sporazum o deobi imovine koja nije pripala trećim licima tako što su se dogovorile da svaka parnična stranka stiče po 1/3 ukupno ostvarene dobiti izgrađenog stambeno poslovnog objekta, kao i da su suvlasnici na po 1/3 od spornih nepokretnosti. Nakon toga, parnične stranke su postigle usmeni dogovor da tužilja stekne isključivo pravo svojine na spornim nepokretnostima po ceni od 2.200 do 2.400 evra po 1 m2. Nakon postizanja usmenog sporazuma tužilja je ušla u posed stana broj ... i stana broj ... i garažnog mesta broj ... i ..., dok je lokal broj ... u državini tužilje i tuženog VV. Stranke su konstatovale nakon izgradnje da je dobit svakog od njih po 61.300 evra, a tokom postupka je utvrđeno da tokom prodaje stanova kupoprodajna cena nije isplaćivana na računa tužene BB, već samo na račun tužilje i Privrednog društva „GG“ D.O.O. Tužilja je ispunila svoje obaveze prema tuženom VV dok nije ispunila obaveze prema tuženoj BB kako po osnovu ostvarene dobiti, tako i po osnovu novčanih iznosa na ime suvlasničkog udela tužene. Tužena BB po osnovu dobiti i na ime ustupanja svojine na predmetnim nepokretnostima od tužilje potražuje po njenim navodima iznos od 109.497,00 evra, dok tužilja na ime duga prema tuženoj BB priznaje iznos od 52.093,20 evra. Kada je zgrada završena parnične stranke su adaptirale potkrovlje u stambeni prostor i sačinili su ugovor o zajedničkoj izgradnji i pretvaranju tavanskog prostora u stambeni koji je overen pred Petim opštinskim sudom pod Ov br. .../... dana 11.02.2008. godine. Po tom ugovoru izvršena je i deoba stambeih jedinica u tavanskom prostoru, što između stranaka nije sporno. Radi ispunjenja svoje obaveze prema tuženoj BB, obzirom da tužena BB nije htela da prihati delimičnu isplatu dugovanog novca, tužilja je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1 br.294/11 pokrenula postupak za fizičku deobu, ali je postupak u tom predmetu prekinut do okončanja postupka pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P 301/12. Tužilja je protiv protivnika predlagača BB podnela i predlog za otvaranje sudskog depozita radi uplate novčanog iznosa od 30.000 evra po osnovu ugovora o fizičkoj deobi nepokretnosti koji je i overen kod Petog opštinskog suda u Beogradu pod Ov br. .../... od 16.07.2007. godine, ali je pravnosnažnim rešenjem tog suda R3 br.27/07/13 od 24.09.2013. godine predlog odbačen. U toku postupka obavljao je i veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke radi utvrđivanja činjenica koliko je tužilja uplatila novca tuženoj BB, a radi ispunjenja svojih obaveza po naznačenom ugovoru, ali je prema izveštaju veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno da se ne može utvrditi koji iznosi su na ime ispunjenja ugovornih obaveza vezano za isplatu, susvojinskog dela na predmetnim nepokretnostima i uplate radi ostvarene dobiti izvršene od strane tužilje učinjene, niti koji su to tačni iznosi, pa nižestepeni sudovi zaključuju da tužilja nije dokazala da je izvršila svoje obaveze iz ugovora, te da se shodno tome ne može primeniti odredba člana 73. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tome se zaključuje da tužilja svoje obaveze nije ispunila ni u pretežnom delu, jer se iz dostavljenog nalaza sudskog veštaka ne može utvrditi na ime kojih obaveza je tužilja vršila isplate tuženoj. Osim toga u toku postupka i sama tužilja nije mogla da se izjasni koliko novca je dato tuženoj na ime kupovine nepokretnosti, a koliko po osnovu isplate za ugovorenu dobit.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo član 73. Zakona o obligacionim odnosima. Između stranaka jeste zaključen usmeni ugovor o deobi, ali prema članu 40. citiranog propisa predviđeno je da ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj formi, ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizilazi šta drugo.

Apelacioni sud je pravilno ocenio da tužilja nije dokazala da je ispunila svoje obaveze po ugovoru o deobi i po ranije zaključenom ugovoru o suinvestiranju, te da stoga nema mogućnosti primene odredbe člana 73. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilja traži utvrđenje isključivog prava svojine na spornim nepokretnostima, pa se pravilno zaključuje da se u konkretnom slučaju ugovor o deobi suvlasničke zajednice ne može konvalidirati primenom odredbe člaa 73. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da nije od značaja da li je tužilja u celosti ivršila obaveze prema drugotuženom VV, a ovo iz razloga što je u toku postupka utvrđeno da isti osporava tužilji svojinu na lokalu iz čega proizilazi da nije priznao tužbeni zahtev tužilje u celosti kako je isti postavila.

Neosnovani su i ostale navodi iz revizije koji se uglavnom odnose na tvrdnju da nižestepeni sudovi nisu pravilno izvršili ocenu izvedenih dokaza, a u smislu pravilne primene materijalog prava, jer proizilazi da se istim navodima osporava utvrđeno činjenično stanje iz kojih razloga se saglasno članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku revizija ne može izjaviti.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić