U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, Vojno građevinski centar Beograd iz Beograda, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Tatjana Hadži Lazarević, advokat iz ..., radi predaje u posed, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2392/17 od 30.08.2018. godine, u sednici održanoj 08.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2392/17 od 30.08.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2392/17 od 30.08.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4381/15 od 30.10.2016. godine, a odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Tom presudom, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu preda u posed stan - atelje broj .. u Bul. ..., broj .. u ..., oslobođen od svih lica i stvari.

Protiv navedene pravnosnažne presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

U uvodu i izeci pobijane presude pogrešno je navedeno da se radi o žalbi tuženog, što predstavlja očiglednu grešku u pisanju, koja se može ispraviti na osnovu člana 362. ZPP.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14), koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu noveliranog člana 403. stav 3. ZPP, ali da nije osnovana. Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a navodi revizije ne sadrže činjenice iz kojih bi se moglo zaključiti koje su bitne povrede učinjene donošenjem pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik dvoiposobnog stana - ateljea br. .., u ... u Bulevaru ... br. ..(ranije Bulevar ...) upisanog u LN br. .. KO ..., kao pravni sledbenik Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Savezno ministarstvo za odbranu. Ovaj stan – atelje je tuženom dat ugovorom o zakupu zaključenim 16.12.1968. godine sa Gradskim stambenim preduzećem Beograd kao zakupodavcem. Zatim je tuženi kao zakupac istog ateljea, zaključio sa zakupodavcem Direkcijom za upravljanje i gazdovanje vojnim stambenim fondom 08.04.1975. godine ugovor o zakupu na neodređeno vreme, a radi obavljanja umetničke delatnosti. Poslednjim ugovorom o korišćenju ovog ateljea od 01.01.1977. godine koji je tuženi kao zakupac zaključio na neodređeno vreme radi obavljanja umetničke delatnosti, sa istom direkcijom kao zakupodavcem, ugovoreno je da otkazni rok iznosi tri meseca (član 13) i da zakup može prestati u slučaju prelaska korisnika u drugi garnizon, odnosno drugo mesto, isključenjem iz članstva strukovne organizacije – udruženja, zbog nenamenskog korišćenja prostorija duže od šest meseci, zbog neplaćanja zakupa duže od tri meseca (član 14). Tuženi je kao predlagač protiv tadašnje Državne zajednice SCG – Ministarstva odbrane – Vojnograđevinske direkcije Beograd, kao protivnika predlagača, podnosio predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu predmetnog ateljea u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1 233/05, koji je pravnoosnažnim rešenjem toga suda od 21.11.2005. godine (potvrđenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž br.10154/06 od 16.03.2007. godine) odbijen jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 16. Zakona o stanovanju. Tužilac nije sporio da tuženi uredno plaća zakupninu za atelje, već je otkaz ugovora o zakupu i predaju u posed istog tražio iz razloga njegovog nenamenskog korišćenja, s obzirom da je početkom marta meseca 2009. godine ovaj atelje bio uzurpiran od strane BB sa porodicom, a što je i konstatovano izveštajima o izvršenom obilasku ateljea od strane nadležne komisije tužioca sačinjenih 02.03.2009. godine i 04.09.2009. godine. Ovde tuženi je zbog tog uzurpiranja podneo tužbu zbog smetanja poseda u parničnom postupku Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 1186/09 u kojem je rešenjem od 16.03.2009. godine određena privremena mera i naloženo BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz ovog ateljea. Tuženi je po osnovu navedenog rešenja ponovo uveden u posed ateljea. Obaveštenjem od 13.05.2010. godine tužilac je pozvao tuženog da mu se u određenom roku javi radi primopredaje ovog ateljea, sa napomenom da ukoliko to ne učini u ostavljenom roku, da će protiv njega pokrenuti sudski postupak. Tuženi nije postupio po navedenom obaveštenju tužioca, zbog čega je pokrenuo ovaj parnični postupak. Utvrđeno je da je tuženi AA akademski slikar, koji je sve vreme od početka zakupa koristio i koristi navedeni atelje upravo radi obavljanja umetničke delatnosti - slikarstva osim u vreme kada je boravio u slikarskim kolonijama, kada je navedeno lice sa porodicom i upalo u atelje.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, zaključujući da nema uslova za raskid ugovora o zakupu jer nije nastupio razlog za raskid zbog nenamenskog korišćenja ateljea iz kojeg je tužilac postavio svoj tužbeni zahtev, obzirom na tačku 14. Uputstva Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (SSNO) o postupanju vojnih organa kod davanja na korišćenje ateljea i drugih prostorija namenjenih za umetničku delatnost, koje se primenjivalo počev od 01.01.1976. godine, a čije odredbe su preuzete i poslednjim ugovorom o korišćenju prostorija namenjenih za umetničku delatnost od 01.01.1977. godine. Tačkom 14. citiranog Uputstva i istom tačkom ugovora, propisano je da pravo korišćenja prostorija namenjenih za umetničku delatnost prestaje: prelaskom korisnika u drugi garnizon, odnosno u drugo mesto, isključenjem iz članstva strukovne republičke organizacije – udruženja, zbog nenamenskog plaćanja, zbog nekorišćenja prostorija dužeg od šest meseci, zbog neplaćanja zakupa dužeg od tri meseca, zbog neplaćanja ostalih troškova vezanih za korišćenje prostorija (zajedničko svetlo, voda, smeće i dr.) i u slučaju smrti korisnika.

Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi prihvatio izloženu pravnu argumentaciju prvostepenog suda, dodajući da je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca jer nisu ispunjeni uslovi za otkaz u smislu odredbi Uputstva SSNO, ali ni uslovi iz članova 581. stavovi 1. i 2. i 582. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) kojima se reguliše otkaz ugovora o zakupu zbog upotrebe stvari protivno ugovoru. Ocenio je žalbene navode tužioca i našao da je neprihvatljivo njegovo stanovište o tome da ima pravo na predaju u posed navedenog ateljea, s obzirom na to da je pismenim obaveštenjem od 13.05.2010. godine koje ima karakter otkaza, ispoštovao otkazni rok propisan članom 13. navedenog ugovora o zakupu.

Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima ponavlja da se u konkretnoj situaciji kada tuženi nije zakupac na neodređeno vreme u smislu odredbi Zakona o stanovanju, mogu primeniti jedino odredbe Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) a ne odredbe Uputstva SSNO koje nema zakonsku snagu i to člana 597. ZOO. Kako je ovom zakonskom odredbom propisano da ugovor o zakupu čije trajanje nije određeno (kao u konkretnom slučaju) može prestati otkazom svake od ugovornih strana drugoj uz poštovanje određenog otkaznog roka, što je on ispoštovao, pa i bez navođenja razloga, smatra da je iz tog razloga pobijana presuda zasnovana na pogrešno primenjenom materijalnom pravu.

Ovo stanovište se ne može prihvatiti. Naime, tačno je da tuženi nema status zakupca stana na neodređeno vreme na predmetnom stanu – ateljeu u smislu odredbi Zakona o stanovanju, ali to ne znači da se na njegov status zakupca koji je stekao na osnovu više ugovora o zakupu zaključivanih 1968, 1975. i poslednjeg 1977. godine na neodređeno vreme, pod uslovima propisanim citiranim Uputstvom, primenjuju odredbe ZOO jer je naprotiv, članom 568. ZOO, propisano da se odredbe ove glave (ugovora o zakupu) neće primenjivati na zakupe određene posebnim propisima. Po oceni ovoga suda, reč je o posebnom sui generis ugovoru o zakupu, zaključenom pod uslovima uređenim posebnim propisom. Supsidijernoj primeni opštih pravila o ugovoru o zakupu propisanih odredbama ZOO, bilo bi mesta u situaciji kada taj zakup nije u potpunosti regulisan posebnim propisima, kao u konkretnom slučaju.

Poseban propis koji je regulisao način korišćenja i raspolaganja stanovima, garažama i poslovnim prostorom u stambenim zgradama koje koriste savezni organi nadležni za poslove odbrane, bio je u to vreme važeći Zakon o interesnoj zajednici za stambenu izgradnju i upravljanje stanovima za potrebe aktivnih vojnih lica i građanskih lica u oružanim snagama SFRJ („Sl. list SFRJ“, br.36/75) kojim je u članu 5. u vezi člana 1. propisano da osnove i merila za utvrđivanje zakupnine utvrđuje zajednica stanovanja JNA u saglasnosti sa SSNO. Opštim aktom – citiranim uputstvom SSNO koje se primenjivalo od 01.01.1976. godine, u potpunosti su uređeni uslovi za zakupne odnose u vezi korišćenja ateljea i drugih prostorija kojima su raspolagali vojni organi.

Na osnovu izloženog doneta je navedena presuda na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić