Prema utvrđenom činjeničnom stanju, majka predlagača VV je na osnovu rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu od 20.02.1968. godine bila nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, a stan je koristila sa sinovima GG i AA, ovde predlagačem. Ovo rešenje zamenjivalo je Ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme. Korišćenje predmetnog stana u svojstvu nosioca stanarskog prava nastavio je GG, na osnovu rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 09.07.1985. godine. GG preminuo je 2007. godine. Iz potvrde MUP-a, Odeljenja za državljanstvo i druge upravne poslove od 01.04.2016. godine utvrđeno je da je predlagač imao prijavljeno prebivalište u predmetnom stanu u periodu od 16.05.1955. godine do 05.10.1985. godine, da je od 05.10.1985. godine do 07.02.2008. godine imao prijavljeno prebivalište u ul. ... broj ..., a da je 07.02.2008. godine ponovo prijavio prebivalište u predmetnom stanu. Iz izvoda iz lista nepokretnosti broj ... KO ... utvrđeno je da je predlagač vlasnik stana broj ... na ... spratu zgrade u ul. ... ... u ....

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao da nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 34. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92 .... 99/11), koji je bio na snazi u spornom periodu koji se primenjuje na osnovu člana 157. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada („Službeni glasnik RS“, broj 104/16), za donošenje rešenja koje zamenjuje Ugovor o zakupu stana. Prvostepeni sud je jasno utvrdio da je raniji zakupac GG preminuo 2007. godine, da predlagač u vreme njegove smrti, kao ni do 07.02.2008. godine nije imao prebivalište u tom stanu, da nije bio član porodičnog domaćinstva, kao i da predlagač ima rešenu stambenu potrebu. Drugostepeni sud je našao da je na nesumnjivo utvrđene činjenice prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i pravilno odlučio kada je odbio zahtev predlagača, dajući jasne i potpune razloge koje prihvata i drugostepeni sud.

Odredbom člana 34. stav 2. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92 .... 99/11), propisano je da ako posle smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana nije ostalo ni jedno lice iz kategorija predviđenih u stavu prvom ovog člana, zakupac postaje lice koje je prestalo da bude član porodičnog domaćinstva ili lice koje je bio član porodičnog domaćinstva ranijeg zakupca stana, ako je nastavilo da koristi stan i ako nema na drugi način rešenu stambenu potrebu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kako je navedenom zakonskom odredbom jasno predviđeno ko može biti zakupac na stanu nakon smrti zakupca, te kako je nesporno utvrđeno da predlagač u vreme smrti ranijeg zakupca nije bio član porodičnog domaćinstva, niti je imao prebivalište u spornom stanu, a ima na drugi način rešenu stambenu potrebu, to su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili predlog predlagača kao neosnovan. U konkretnom slučaju predlagač nije imao ni jedno od ova dva svojstva, te nije ispunjavao zakonske uslove za donošenje traženog rešenja.

U većem delu navodi revizije predlagača se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza i upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog.

S obzirom da se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost drugostepene odluke to je odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić