U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac, Dragane Marinković, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Rnjaković, advokat iz ..., protiv tužene „Komercijalne banke“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Marko Cvetković, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovorne odredbe i isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž 983/19 od 05.12.2019. godine, u sednici održanoj dana 21.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž 983/19 od 05.12.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

DELIMIČNO SE ODBIJA kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž 983/19 od 05.12.2019. godine u odnosu na utvrđenje apsolutne ništavosti odredbe člana 6. stav 2. Ugovora o kreditu za kupovinu stambenog objekta, zaključenog između tužioca i tužene dana ...2008. godine i osiguranog kod „Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita br... .

USVAJA SE revizija tužene, UKIDAJU SE presude Višeg suda u Kruševcu Gž 983/19 od 05.12.2009. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P 23440/13 od 13.02.2017. godine u preostalom delu i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 23440/13 od 13.02.2017. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništav član 6. stav 2. Ugovora o kreditu za kupovinu stambenog objekta osiguranog kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita br. ... zaključenog dana ...2008. godine između ovde parničnih stranaka. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime sticanja bez osnova zbog povećanja kamatne stope po osnovu ništave odredbe ugovora isplati pojedinačno označene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog od tih iznosa pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 88.152,00 dinara. Presudom Višeg suda u Kruševcu Gž 983/19 od 05.12.2019. godine, potvrđena je navedena prvostepena presuda a žalba tužene odbijena kao neosnovana.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da Vrhovni kasacioni sud o ovoj reviziji odluči na osnovu člana 404. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14), zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio predlog tužene za odlučivanje o njenoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer je našao da su za to ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, s obzirom da postoji potreba da se razmotre pitanja od opšteg interesa u pogledu punovažnosti odredbe ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom, kojom banka primenjuje promenljivu kamatnu stopu uslovljenu kretanjem kamatne stope koju za ovu vrstu posla obračunavaju prvoklasne banke i njenog pravnog dejstva na ugovor o stambenom kreditu sa valutom u švajcarskim francima, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana u delu koji se odnosi na utvrđivanje apsolutne ništavosti ugovorne odredbe kredita o promenljivoj kamatnoj stopi, ali da je osnovana u preostalom delu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao korisnik sa tuženom bankom zaključio ugovor o kreditu za kupovinu stambenog objekta, osiguran kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita br. ..., kojim mu je banka odobrila stambeni kredit u iznosu od 58.604,42 CHF, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećim na dan puštanja kredita u tečaj, sa rokom vraćanja od 21 godine. Članom 6. stav 1. ugovora predviđeno je da je kamata na kredit iz ovog ugovora promenljiva i da se obračunava po kamatnoj stopi od 4,95% na godišnjem nivou. Stavom 2. istog člana ugovoreno je da se visina kamatne stope iz stava 1. ovog člana može menjati u skladu sa kretanjem prosečnih kamatnih stopa koju za ovu vrstu posla na teritoriji Republike Srbije, obračunavaju prvoklasne banke. Odlukom IO tužene od 06.03.2009. godine o promeni kamatnih stopa za stambene kredite u otplati, utvrđeno je da je članom 1. odobrena promena visine kamatne stope za stambene kredite fizičkih lica u otplati indeksiranim u valuti CHF ugovorena promenljivom kamatnom stopom od 4,95% na godišnjem nivou, tako da iznosi 5,95% na godišnjem nivou. Odlukom Izvršnog odbora tužene od 15.11.2011. godine o izmeni kamatnih stopa, izvršena je izmena visine kamatne stope kod istih kredita indeksiranih u valuti CHF tako što je ista do kraja otplate kredita određena kao fiksna, a primenjivaće se od 30.11.2011. godine. Aneksom ugovora o dinarskom stambenom kreditu sa deviznom klauzulom od 15.11.2011. godine, zaključenim između ovde parničnih stranaka, ugovoreno je da se redovna kamatna stopa na ostatak duga po kreditu počev od 30.11.2011. godine do kraja otplate kredita obračunava po fiksnoj kamatnoj stopi u visini od 4,95% na godišnjem nivou, a da su ostatak duga po kreditu, iznosi i dinamika dospeća mesečnih anuiteta iskazani u planu otplate kredita koji je sastavni deo aneksa. Aneksom 2. Ugovora o kreditu od 14.06.2012. godine, tužena banka je zaključenjem istog, odobrila korisniku kredita produženje roka otplate kredita za 24 meseca kao grejs period. Iz obaveštenja tužene od neutvrđenog datuma upućenog tužiocu, utvrđeno je da je banka izvršila umanjenje glavnice kredita tužiocu za iznos od 1.430,61 CHF dana 31.03.2015. godine, za koji je njegova obaveza smanjena i da visina mesečne obaveze – anuiteta iznosi 363,43 CHF počev od 30.04.2015. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđeno je da je banka u periodu od 31.03.2009. godine do 30.11.2011. godine, povećala prvobitno ugovorenu kamatnu stopu sa 4,95% na 5,95% i da je na taj način uvećala mesečni anuitet, te da izvršenom prevremenom otplatom od 1.430,61 CHF nije eliminisan ukupan efekat povećanja kamatne stope, već samo efekat povećanja kamatne stope do 30.11.2011. godine (kada je vraćena na prvobitnu). Utvrdio je da visina ukupne razlike između anuiteta koje je banka obračunavala i onih kojima bi zadužila tužioca da je primenjivala inicijalno ugovorenu kamatnu stopu (u vreme sačinjavanja nalaza i mišljenja) iznosi 1.082,21 CHF ili 82.878,45 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je apsolutno ništava odredba člana 6. stav 2. ugovora o stambenom kreditu, zaključenog između parničnih stranaka 30.05.2008. godine, kojom je bilo ugovoreno da se visina kamatne stope obračunava u skladu sa kretanjem prosečnih kamatnih stopa koje za ovu vrstu posla (na teritoriji Republike Srbije) obračunavaju prvoklasne banke, obzirom da ne sadrži jasne i merljive kriterijume za to, i da je zato neodrediva i ništava na osnovu članova 46, 47. i 50. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Pritom su imali u vidu da su ugovori o kreditu po svojoj suštini ugovori po pristupu čija je forma i sadržina unapred određena na osnovu člana 1065. i 1066. ZOO i da je ugovaranjem ovakve kamatne stope bez jasnih kriterijuma na teret korisnika kredita, narušeno načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu iz člana 11. istog zakona, jer je njena sadržina određena voljom jače ugovorne stranke – tužene banke.

Sledom izloženog, nižestepeni sudovi su obavezali tuženu da tužiocu isplati novčane iznose za koje je utvrđeno da ih je on platio po pravnom osnovu ništave ugovorne odredbe, u smislu člana 210. ZOO.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo u pogledu izloženog pravnog stanovišta o apsolutnoj ništavosti pobijane odredbe koje se tiču ovlašćenja tužene banke da menja promenljivu kamatnu stopu u skladu sa kretanjima prosečnih kamatnih stopa koje za ovu vrstu posla na teritoriji Republike Srbije obračunavaju prvoklasne banke (član 6. stav 2. ugovora). Ugovaranje promenljive kamatne stope određenjem da je njena visina uslovljena kretanjem prosečne kamatne stope koje za ovu vrstu posla obračunavaju prvoklasne banke, čini tužiočevu obavezu plaćanja ugovorene kamate neodredivom u nedostatku jasnih podataka o objektivnim kriterijuma.

Nisu osnovani revizijski navodi tužene kojima napada izloženo pravno stanovište isticanjem da je Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11, 139/14) u članu 26. st.1. i 2. definisao promenljivu nominalnu kamatnu stopu kao onu čiji se elementi zvanično objavljuju (referentna kamatna stopa, indeks potrošačkih cena i dr.) i da priroda tih elemenata mora biti takva da se na njih ne može uticati jednostranom voljom ni jedne od ugovornih strana, pretendujući na odredivost termina (prosečne kamatne stope koju za ovu vrstu posla obračunavaju prvoklasne banke), obzirom da taj termin ne sadrži merljive i jasne kriterijume.

Pored toga, tužena neosnovano ističe da odredbe ranije i sada važeće Odluke NBS o sprovođenju odredaba Zakona o bankama, definišu pojam prvoklasne banke kao one koje su rangirane od strane tri najveće Agencije za kreditni rejting (koje su konkretno naznačene). Po stanovištu ovoga suda, ta vrsta objave tiče se tretmana - rejtinga samih banaka, ali nema značaj na odredivost visine promenljive kamatne stope.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

Međutim, za sada se ne može prihvatiti izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova da je tužena banka u obavezi da tužiocu isplati utvrđene dinarske iznose za koje se neosnovano obogatila zbog ništave odredbe o promenljivoj kamatnoj stopi, s obzirom da prilikom donošenja ove odluke nisu imali u vidu Odluku Narodne banke Srbije o merama za očuvanje stabilnosti finansijskih sistema sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti donetu 24.02.2015. godine („Sl. glasnik RS“, br.21/15 i 51/2015), zbog čega je relevantno činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Ova Odluka doneta je na osnovu člana 14. stav 1. tačka 11. Zakona o Narodnoj banci Srbije („Sl. glasnik RS“, br.72/03, sa izmenama), a u vezi sa članom 28. stav 7. i članom 31. stav 3. Zakona o bankama („Sl. glasnik RS“, br.107/05 sa izmenama) i predstavlja specijalni propis iz oblasti bankarskih poslova, koji se supsidijerno primenjuje.

Prema tački 2. stav 1. ove odluke, banka je dužna da za svaki pojedinačni ugovor o kreditu u otplati koji je zaključila sa korisnikom kredita pre početka primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/2011), bez obzira na stranu valutu u kojoj je ovaj kredit indeksiran, utvrdi ukupan iznos novčanih sredstava koje je naplatila po osnovu povećanja neodredivih elemenata promenljive kamatne stope i to u periodu od jednostranog povećanja kamatne stope do početka primene tog zakona. Stavom 2. iste tačke, regulisan je način na koji se utvrđuje ukupan iznos novčanih sredstava iz stava 1, a stavom 3. situacija obračuna iznosa više naplaćenih sredstava ako je kamatna stopa bila izražena nominalno, kao u konkretnom slučaju. Stav 5. iste tačke propisuje dužnost banke da utvrđeni iznos iz stava 1. ove tačke, uračuna u prevremenu otplatu kredita i da o tome korisniku kredita dostavi obaveštenje sa izmenjenim planom otplate kredita. Tačkom 3. citirane Odluke, propisana je obaveza za banku da (u određenom roku) korisnicima stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, ponudi četiri modela zaključenja aneksa ugovora kojim bi se izmenili uslovi otplate kredita.

Iako iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke proizlazi da je tužena 31.03.2015. godine umanjila tužiocu glavnicu kredita prevremenom otplatom u iznosu od 1.430,61 CHF i da je time eliminisan efekat povećanja kamatne stope do 30.11.2011. godine, odnosno za period jednostranog povećanja iste, ostalo je nejasno i neutvrđeno da li je obračun iznosa više naplaćenih sredstava u ovakvom slučaju kada je kamatna stopa izražena nominalno, izvršen na način propisan u stavovima 2. i 3. tačke 2. citirane Odluke i to za relevantni period povećanja po osnovu neodredivih elemenata. Te da li je tužena banka posle toga postupila i u smislu tačke 3. iste, odnosno da li je tužiocu kao korisniku kredita ponudila zaključenje nekih od modela aneksa ugovora kojim bi se izmenili uslovi otplate stambenog kredita.

Zato će prvostepeni sud to pouzdano utvrditi u ponovnom postupku, da bi potom mogao da oceni da li u tom slučaju postojanja razlike utvrđene na način kako je to propisano u stavovima 2. i 3. tačke 2. citirane Odluke, tužena može taj novčani iznos uračunati u prevremenu otplatu kredita u smislu tačke 2. stav 5. iste odluke.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić