Viši sud u Somboru je presudom Gž 661/23 od 07.08.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično usvojio i delimično odbio žalbe tuženog i tužilaca i preinačio presudu Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P 665/2019 od 28.09.2022. godine u delu zahteva za naknadu materijalne štete i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da im isplati na ime poreza na prenos apslutnih prava iznos od 4.423,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.11.2020. godine do isplate, zahtev za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 150.851,00 dinara na ime naknade materijalne štete za period od 29.11.2020. godine do 28.09.2022. godine i zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka preko iznosa od 437.260,00 dinara do dosuđenog iznosa od 618.660,00 dinara sa razlikom pripadajuće zakonske zatezne kamate, dok je u preostalom delu na ime naknade materijalne štete i na ime naknade nematerijalne štete i u delu rešenja o troškovima postupka u nepreinačenom delu, prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi žalilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac AA je izjavio reviziju protiv preinačujućeg dela presude, a svi tužioci su izjavili reviziju protiv preinačujućeg rešenja o troškovima postupka, na osnovu člana 403. i 404. Zakona o parničnom postupku, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23-drugi zakon), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite tužioca AA je naknada materijalne štete u visini plaćenog poreza na prenos apsolutnih prava na iznos dosuđene totalne štete na njegovom vozilu nastaloj u saobraćajnoj nezgodi koju je skrivio osiguranik tuženog, te zakonska zatezna kamata na dosuđeni iznos totalne štete. Odluka drugostepenog suda kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca doneta je primenom odgovarajućih odredbi materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Tužilac u reviziji ne ukazuje na drugačije odluke sudova donete u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjenim stanjem kao u ovom predmetu, u smislu potrebe ujednačavanja sudske prakse. U delu kojim se pobija odluka o zakonskoj zateznoj kamati, u pogledu kamatnog perioda, je odluka o sporednom potraživanju, koja ne može biti predmet posebne revizije, pa ni u tom delu nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj.

Svi tužioci revizijim pobijaju i odluku o troškovima parničnog postupka. Ovu vrstu odluke sud donosi na osnovu uspeha parničnih stranaka i preduzetih radnji u postupku u svakom konkretnom predmetu, primenom procesnog zakona, što predstavlja činjenično pitanje u svakom sporu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. u vezi sa članom 420. stav 6. Zakona parničnom postupku i našao da revizija tužilaca nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Na osnovu odredbe člana 479. stav 6. istog zakona, protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti, revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 28. ZPP, propisano je da ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u zakonu je merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (stav 1), dok se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2).

Imajući u vidu da tužilac AA revizijom pobija odluku u delu za naknadu materijalne štete u iznosu od 4.423,00 dinara, što ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos, a svi tužioci pobijaju odluku o troškovima postupka, to revizija tužilaca u smislu citiranih odredbi nije dozvoljena s obzirom na vrednost pobijanog dela, odnosno vrstu odluke koja se pobija.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP u vezi sa članom 92. Zakona o uređenju sudova.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković