Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., Opština ..., čiji su punomoćnici Sonja Mišković i Vladimir Mišković, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 10216/18 od 17.01.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 07.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 10216/18 od 17.01.2019. godine i predmet vraća tom sudu na ponovno odlučivanje o žalbama stranaka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7395/17 od 17.09.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 150.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.09.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa od 400.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 88.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 10216/18 od 17.01.2019. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7395/17 od 17.09.2018. godine u stavu prvom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 150.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.09.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti, s`tim što je predložio da se o reviziji odlučuje u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

S`obzirom na to da je pobijanom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda i odlučeno o tužbenom zahtevu, Vrhovni kasacioni sud je, prethodno ocenjujući dozvoljenost revizije, našao da je revizija dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/2018 – u daljem tekstu: ZPP), pa nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu ovlašćenja iz člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na bitne povrede postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pripadnik oružanih snaga Vojske Jugoslavije učestvovao u borbenim dejstvima protiv oružanih formacija šitarskih terorista na prostoru Kosova i Metohije za vreme agresije NATO avijacije, u periodu od 03.04.1999. godine do 19.06.1999. godine. Usled boravka na ratištu tužilac je teško psihički oboleo zbog čega je već podnosio tužbu protiv tužene i u sprovedenom parničnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu doneta je presuda P 91687/10 od 23.05.2013. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 400.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U ovoj parnici tužiocu je naknada štete dosuđena zbog toga što je usled učešća u borbenim dejstvima teško psihički oboleo. Tužilac je vršeći vojnu službu u vreme NATO agresije video strahote rata, što je na njega uticalo tako što je 2010. godine osetio tegobe zbog kojih nije mogao da spava i preznojavao se, zbog čega se obratio za pomoć neuropsihijatru u Gradskoj bolnici u ..., da bi se kasnije obratio i lekaru u Domu zdravlja u ... . Tužilac je oboleo od anksiozno- depresivnog sindroma i uzima terapiju od 2014. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka specijaliste neuropsihijatrije dr Cvetina Uroševića prvostepeni sud je utvrdio da je kod tužioca došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja u odnosu na ranije psihičko obolenje, jer je došlo do trajne promene ličnosti sa dijagnozom F 62, što je u uzročno-posledičnoj vezi sa boravkom tužioca na ratištu na Kosovu i Metohiji. Kod tužioca je došlo do dodatnog umanjenja životne aktivnosti za 5%. Akutna faza bolesti je kod tužioca trajala šest meseci od povratka sa ratišta, tačnije do decembra 1999.godine, nakon čega je tužiočeva bolest prešla u hroničnu fazu koja znači neograničeno trajanje bolesti, s`tim što je bolest poprimila konačan oblik 16.12.2014. godine kada je tužilac pregledan od strane specijaliste neuropsihijatra, tj. kada je specijalista neuropsihijatar objasnio tužiocu od koje bolesti boluje i koju terapiju mora da prima do kraja života.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stnja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev kao osnovan, ocenivši da je prigovor zastarelosti potraživanja naknade traženog vida nematerijalne štete istaknut od strane tužene u toku postupka neosnovan, jer je oboljenje tužioca u uzročno- posledičnoj vezi sa obavljanjem vojne obaveze na ratištu i tužiočeva bolest je poprimila konačan oblik 16.12.2014. godine (prema nalazu i mišljenju veštaka), a tužilac je tužbu podneo 17.12.2014. godine, dakle u okviru roka iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca sa stanovištem da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo – odredbu člana 376. ZOO kada je ocenio da je neosnovan istaknuti prigovor zastrelosti potraživanja naknade štete. Naime, imajući u vidu nalaz i mišljenje veštaka i to deo koji se odnosi na prelazak bolesti tužioca iz akutne u hroničnu fazu, drugostepeni sud je zaključio da je kod tužioca nakon isteka prvih šest meseci po dolasku sa ratišta (u decembru 1999. godine) oboljenje prešlo u hronično i da je tada poprimilo oblik konačnog stanja, od kog momenta su istekli subjektivni trogodišnji rok zastarelosti i objektivni petogodišnji rok zastarelosti. Pri tome, drugostepeni sud se izjasnio i da je imao u vidu činjenicu da je tužilac ranije pokrenuo parnicu radi naknade štete zbog umanjenja životne aktivnosti tužbom od 24.12.2010. godine, koja je okončana donošenjem presude 23.05.2013. godine, ali da podnošenjem te tužbe nije moglo doći do prekida zastarevanja, jer je potraživanje tužioca već u momentu podnošenja prethodne tužbe bilo zastarelo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se u reviziji tužioca ističe da je drugostepeni sud, odlučujući o njegovoj žalbi, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pogrešno primenio materijalno pravo, na čiju primenu ovaj sud u smislu člana 408. ZPP vodi računa po službenoj dužnosti, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Takođe, osnovano se u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud odstupio od mišljenja veštaka neuropsihijatra u ovom predmetu, te da je bez potrebnih stručih znanja iz oblasti medicine – psihijatrije propustio da na pravi način ceni bitne činjenice u ovom predmetu, na koje je u toku sudskog postupka pozvan da se izjasni jedino sudski veštak medicinske struke, te da je drugostepeni sud, tumačeći iskaz i nalaz veštaka, uz konstataciju da se početak roka zastarelosti ne vezuje za momenat kada je dijagnostifikovan konačan oblik bolesti to učinio pogrešno, pri čemu je izgubio iz vida objašnjenje veštaka koje je dato na ročištu pred prvostepenim sudom u vezi momenta kada je bolest tužioca dobila svoj konačan oblik. Na ovaj način drugostepeni sud je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nepotpuno utvrdio činjenično stanje.

Dospelost naknade nematerijalne štete nije posebno propisana, kao što je slučaj sa materijalnom štetom, za koju se, po članu 186. Zakona o obligacionim odnosima, obaveza naknade štete smatra dospelom u trenutka nastanka štete. Zaključak o dospelosti naknade nematerijalne štete izvodi se iz člana 361. istog Zakona, po kome zastarelost počinje teći prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveza, ako zakonom za pojedine slučajeve nije drugačije propisano, kao i člana 376. tog Zakona, kojim je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 1. i stav 2.). Prema opšte usvojenom stanovištu, saznanje za štetu podrazumeva saznanjanje za nastanak, kao i za obim štete, odnosno, u cilju ocene objektivnog roka zastarelosti, šteta je nastala kada je poznat njen definitivni obim. Praksa po kojoj se nastanak štete vezuje za konačan obim štete služi zaštiti oštećenog i produženju rokova zastarelosti, i ne može se tumačiti na njegov teret, ukoliko šteta u vreme presuđenja postoji u određenom obimu. Ako je umanjenje životne aktivnosti trajnog karaktera, a lečenje je doživotno, rok zasterelosti počinje teći kada je po medicinskim standardima postalo izvesno da se posledice bolesti daljim lečenjem ne mogu otkloniti (kada je zdravstveno stanje konsolidovano). Neprihvatljiv je stav po kome se kod pogoršanja zdravstvenog stanja početak roka zastarelosti vezuje za prve simptome bolesti, jer u tom trenutku obim štete u potpunosti nepoznat.

U konkretnom slučaju drugostepeni sud je, bez otvaranja rasprave, selektivno cenio nalaz i mišljenje veštaka. Veštak se u prvostepenom postupku izjašnjavao o prelasku bolesti iz akutnog u hronično stanje, ali i o momentu kada je bolest tužioca poprimila konačan oblik. S obzirom na ovakvo izjašnjenje veštaka i eventualne nejasnoće u pogledu konačnog stanja bolesti, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je, radi pravilnog i potpunog utvrđenja relevantnog činjeničnog stanja trebalo da zakaže raspravu, u smislu odredbe člana 383. ZPP i sasluša veštaka neuropsihijatra na okolnost kada je tužiočevo oboljenje, prema redovnom toku stvari, a imajući u vidu sve relevantne činjenice, postalo definitivno i neizlečivo, bez obzira na trenutak kada se tužilac javio prvi put lekaru.

S obzirom na navedeno ukinuta je drugostepena presuda, radi potupnog utvrđenja činjeničnog stanja i pravilne primene materijalnog prava, u smislu iznetih primedbi.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić